Naučimo da radimo ono što je dobro za nas, a ne za druge

IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Nagrada „Veselin Lučić“ , istoimene Zadužbine kojom upravlja Univerzitet u Beogradu, za najbolje književno delo pojedinca u 2008, pripala je Draganu Stojanoviću za priče „Meseci“. Dr Stojanović je profesor Opšte književnosti na Filološkom fakultetu, pesnik, prozaik i esejist, poznat čitaocima po izvanrednim studijama o Ingardenu, Manu, Dostojevskom, Andriću, romanima Dvojež, Zločin i kazna, Benzin, Okean, te parodijskim pričama Svetska književnost, esejima O idili i sreći, Poverenje u Bogorodicu... Usvojim esejima, elaborirajući literarne teme, svedoči i o kulturološkim paradigmama Istoka i Zapada. 

„Meseci“ su naoko kalendarske priče, a zapravo, varijacije istog, „urbanog“ mita o ljubavi i lepoti, koje se svakom od junaka javljaju u liku zagonetnih Marija. Koja vam je slika ove junakinje bliža: stvarna, ili metaforična?

Kada volimo neko biće, u ono što je u njemu „stvarno” uvek se meša nešto što mu mi sami dodajemo. Nije uvek posredi idealizacija, ali često jeste. Živi se i od stvarnog i od imaginarnog, istovremeno. Imaginarno je, na drugačiji način, takođe stvarno. Ne navodi vas svako biće na to da ga „idealizujete”. U tome ulogu igra neizračunljiv broj elemenata. Zato je ljubav istovremeno i najjednostavniji i najsloženiji odnos među ljudima, kad se u njega zagledate kao psiholog, ali i kao pisac.

Čovek u ljubavi zadobija sebe u drugom, kao što i taj drugi dolazi do sebe u meni. U civilizaciji u kojoj živimo, posredno, a nekad i sasvim neposredno se sugeriše da je ljubav izmišljotina i da su sve to samo „tržišni odnosi”, a zna se da tržište sve „savršeno reguliše”. Iza toga stoji u suštini pornografski duh, cinizam profita, kome ljubav, naravno, smeta. Susret s „Marijom” donosi razne gubitke, ne samo sreću; poraze i nesporazume, ali i trenutke koji opravdavaju svaki napor. Donosi i saznanja koja izmiču svakoj računici. Ljubav prema „Mariji” je napor da se izađe izvan tržišnih odnosa.

Bez sna o nedostižnom, sna o Mariji, kaže junak priče „Novembar“, muzičar, „stvarnost nanosi bol, ubija“. Da li je Marija i drugo ime za umetnost?

Marija je tu ime nekoga u koga ste spremni da investirate sve svoje biće, zahvaljujući čemu će ono „procvetati” i sve oko vas će takođe stati da cveta, uključujući i suvu drenovinu. Ljubav se, pored ostalog, i „isplati”, jer tako dobijate najboljeg sebe u sebi. Marija i mesec „ajiram” je i ime za vreme sreće.

Svaka od „mesečnih“ priča ima polazište u „ljubavi pretvorenoj u slobodu,“ kažete, ali vaši junaci češće dobiju, ili jedno, ili drugo, ili iluziju da imaju obe stvari istovremeno. Da li to znači da je ljubav (ili ono što se pod tim obično podrazumeva) najčešće „nesloboda“?

Jednostavna je istina da je ljubav uvek sloboda, već i stoga što, pored fascinacije nečijim bićem i erotske ponesenosti, nosi u sebi i jedan moralni elemenat, odgovornost za drugog, spremnost da se pomaže, da se uspeh drugog vidi kao svoj, da se tuđa pobeda vidi kao svoja. Druga je stvar ako ljubav pobrkate sa surogatima i lažima iz takozvanih „spotova” ili sa „provodom”, kako nam se sa raznih strana predlaže.

Ostaje, naravno, problem, nekad nerešiv, koji je u tome što se ljubav sudara sa sujetom i zavišću. Onaj ko voli uzdiže i čisti svoju ličnost od ovoga, savlađuje sopstvenu prazninu. Zato tuga neuspelih ljubavi ili izdaje u ljubavi može biti vrlo velika. Umetnost ne može i ne treba da zatvara oči pred tim. O tome sam govorio više u svojim romanima.

Junaci ovih priča jesu usamljeni muškarci, muzilovskog kova, sputani građanskim konvencijama.. Za njih istorija, okruženje, vreme u kome smo, kao da ne postoji, ni politika, ni svakodnevne muke? Takvi likovi su u stvarnosti danas ređi neko ikad, čak i među umetnicima. Čemu taj eskapizam?

Nema nikakvog „eskapizma”. Ja ne koristim tu reč, ali mislim da razumem šta znači. Ne čujem je prvi put u vezi s onim što pišem. Priče (i romani) imaju svoju logiku, koja, kao logika naracije, ne zavisi od „okruženja”. Ako pre trideset godina neko nije pisao o samoupravljanju i nesvrstanosti, da li je to bio „eskapizam”? Tražiti od umetnika da u tom smislu bude „aktuelan” znači zalagati se za takozvanu angažovanu književnost. Ja o takvoj književnosti ne mislim ništa dobro i nikad nisam pročitao neku knjigu koja bi svoju vrednost crpla iz angažovanosti. Može postojati ideološki ili politički aspekt u nekom delu, ali njegova vrednost, ako postoji, ne počiva na tome. Digne se prašina za jedan dan, eventualno za jednu godinu – to je sve. Imamo malo dobrih knjiga, često i sumnjive pismenosti, pored ostalog i zato što se uspeh očekuje, ne od toga što će književno delo biti egzistencijalno zasićeno i uverljivo, ispunjeno duhom, u tom smislu, dakle, duhovito, već od toga što će biti „aktuelno” i „angažovano”. Književnost nije oružje, najmanje političko, niti je tu da pomaže moćnicima ovog sveta. Angažovan pisac kod nas očekuje da dobije dobro plaćen položaj, u zemlji ili inostranstvu. Ili naklonost i velikodušnost „nevladinih organizacija” i drugih „naručilaca”. S književnom umetnošću to nema nikakve veze.

U knjizi „Poverenje u Bogorodicu“, analizirajući poeziju Laze Kostića i Ivana. V. Lalića, pokazujete da je lik Bogorodice ovim piscima bliskiji i manje zastrašujuć od svemoćne božanske vizije. Otkud ova vrsta „rodne“ opredeljenosti kod srpskih klasika?

To pitanje je izuzetno zanimljivo, ali na njega ne mogu da odgovorim u dve-tri reči. Podsećam da i Geteov „Faust” počinje s opkladom koju Bog sklapa s đavolom, a na kraju nema Boga, nema ni Isusa kao sudije na kraju vremena, nego su tu pokajnice, Bogorodica i Večno-Žensko. O tome u nekoj od mojih knjiga.  

U nekim vašim člancima namenjenim inostranoj akademskoj javnosti, ali i u neposrednim kontaktima, imali ste prilike da testirate recepciju Srbije danas. Koje su zablude i stereotipi najopasniji za današnji imidž Srbije u Evropi?

 Još 1916, usred rata, u knjižici „Bugarska i Srednja Evropa”, Fridrih Nauman, jedan od ideologa buduće Liberalne partije, piše o Srbiji kao o „profesionalnom remetiocu mira”, koji se kao takav ne može tolerisati u budućem poretku, kad Nemačka pobedi. Ako, ma i površno, pogledate svetsku istoriju dvadesetog veka, vidite da „profesionalne” remetioce mira treba mnogo pre tražiti na drugim stranama, i da je takva konstatacija u vapijućoj suprotnosti sa činjenicama. Međutim, ova svest se uporno obnavlja sve do danas, a odatle onda proističe i mnogo šta drugo, sve do nekih bizarnih detalja - pored ostalog revitalizuje se i uverenost da nas neprestano zbog nečega treba kažnjavati. 

Šta Srbija može da ponudi Evropi, a šta Srbija može i treba da preuzme od Evrope, ukoliko njena kandidatura bude u skorijoj budućnosti prihvaćena?

Srbija je u svakom slučaju u Evropi, i kulturno i kako god hoćete, svakako ne „samo” geografski. Očistiti gradove i sela i ukloniti sa ulica čopore pasa-lutalica, kojih u toj mnogo željenoj Evropi nigde nema, to valjda nije nerešiv problem.

Neophodno je samopoštovanje, bez nadmenosti, samokritičnost, bez malodušnosti. Velike i moćne države, neke od njih i sa iskustvom kolonijalnih zavojevača, bolje i lakše su nalazile tu meru. Mora se insistirati na poštovanju međunarodnog prava, i to bez ikakvih izuzetaka i „jedinstvenih slučajeva”. Vaš list je nedavno objavio dobru i opširnu analizu koja se time bavi. To da „sila ide ispred prava” nije naš izum i, svakako, sasvim je neprihvatljivo.

Ideal socijalne pravde može se, u neku ruku, posmatrati kao evropski, po poreklu, pa do nedavno donekle i po praksi. To svakako treba preuzeti i negovati.

Ne vidim na osnovu čega se veruje da ćemo uskoro ući u EU. Naprotiv, uz izvesna obećanja, u istom dahu uvek ide i negacija. Dobro će biti i ako budemo dobri susedi.

Naučimo da radimo ono što je dobro za nas, a ne za nekog drugog!

-----------------------------------------------------------

Život kao beskrajni tabloid

Umetnost bi, mislim, i inače morala oslobađati ljude od zazora da o lepoti i ljubavi uopšte govore. Ta cenzura se perfidno nameće na sve strane, uključujući i medije sa njihovim „zvezdama”. Život kao beskrajni tabloid i narod sastavljen od beslovesnih potrošača čiji su prevashodni duhovni sadržaji reklame za ovo i ono – tom „idealu” se čovek mora suprotstavljati na svim tačkama.

Jedna od odurnijih stvari u javnom govoru je kad političari i bankari stanu da se žale kako od silnog rada za dobro naroda nemaju dovoljno vremena za svoju porodicu. Oni bi, je l' da, najviše voleli kad bi stalno bili sa svojim porodicama. Ne stižu, jer se trude „da našoj deci bude bolje”. To im je najpreče.