Научимо да радимо оно што је добро за нас, а не за друге

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
Награда „Веселин Лучић“ , истоимене Задужбине којом управља Универзитет у Београду, за најбоље књижевно дело појединца у 2008, припала је Драгану Стојановићу за приче „Месеци“. Др Стојановић је професор Опште књижевности на Филолошком факултету, песник, прозаик и есејист, познат читаоцима по изванредним студијама о Ингардену, Ману, Достојевском, Андрићу, романима Двојеж, Злочин и казна, Бензин, Океан, те пародијским причама Светска књижевност, есејима О идили и срећи, Поверење у Богородицу... Усвојим есејима, елаборирајући литерарне теме, сведочи и о културолошким парадигмама Истока и Запада. 

„Месеци“ су наоко календарске приче, а заправо, варијације истог, „урбаног“ мита о љубави и лепоти, које се сваком од јунака јављају у лику загонетних Марија. Која вам је слика ове јунакиње ближа: стварна, или метафорична?

Када волимо неко биће, у оно што је у њему „стварно” увек се меша нешто што му ми сами додајемо. Није увек посреди идеализација, али често јесте. Живи се и од стварног и од имагинарног, истовремено. Имагинарно је, на другачији начин, такође стварно. Не наводи вас свако биће на то да га „идеализујете”. У томе улогу игра неизрачунљив број елемената. Зато је љубав истовремено и најједноставнији и најсложенији однос међу људима, кад се у њега загледате као психолог, али и као писац.

Човек у љубави задобија себе у другом, као што и тај други долази до себе у мени. У цивилизацији у којој живимо, посредно, а некад и сасвим непосредно се сугерише да је љубав измишљотина и да су све то само „тржишни односи”, а зна се да тржиште све „савршено регулише”. Иза тога стоји у суштини порнографски дух, цинизам профита, коме љубав, наравно, смета. Сусрет с „Маријом” доноси разне губитке, не само срећу; поразе и неспоразуме, али и тренутке који оправдавају сваки напор. Доноси и сазнања која измичу свакој рачуници. Љубав према „Марији” је напор да се изађе изван тржишних односа.

Без сна о недостижном, сна о Марији, каже јунак приче „Новембар“, музичар, „стварност наноси бол, убија“. Да ли је Марија и друго име за уметност?

Марија је ту име некога у кога сте спремни да инвестирате све своје биће, захваљујући чему ће оно „процветати” и све око вас ће такође стати да цвета, укључујући и суву дреновину. Љубав се, поред осталог, и „исплати”, јер тако добијате најбољег себе у себи. Марија и месец „ајирам” је и име за време среће.

Свака од „месечних“ прича има полазиште у „љубави претвореној у слободу,“ кажете, али ваши јунаци чешће добију, или једно, или друго, или илузију да имају обе ствари истовремено. Да ли то значи да је љубав (или оно што се под тим обично подразумева) најчешће „неслобода“?

Једноставна је истина да је љубав увек слобода, већ и стога што, поред фасцинације нечијим бићем и еротске понесености, носи у себи и један морални елеменат, одговорност за другог, спремност да се помаже, да се успех другог види као свој, да се туђа победа види као своја. Друга је ствар ако љубав побркате са сурогатима и лажима из такозваних „спотова” или са „проводом”, како нам се са разних страна предлаже.

Остаје, наравно, проблем, некад нерешив, који је у томе што се љубав судара са сујетом и завишћу. Онај ко воли уздиже и чисти своју личност од овога, савлађује сопствену празнину. Зато туга неуспелих љубави или издаје у љубави може бити врло велика. Уметност не може и не треба да затвара очи пред тим. О томе сам говорио више у својим романима.

Јунаци ових прича јесу усамљени мушкарци, музиловског кова, спутани грађанским конвенцијама.. За њих историја, окружење, време у коме смо, као да не постоји, ни политика, ни свакодневне муке? Такви ликови су у стварности данас ређи неко икад, чак и међу уметницима. Чему тај ескапизам?

Нема никаквог „ескапизма”. Ја не користим ту реч, али мислим да разумем шта значи. Не чујем је први пут у вези с оним што пишем. Приче (и романи) имају своју логику, која, као логика нарације, не зависи од „окружења”. Ако пре тридесет година неко није писао о самоуправљању и несврстаности, да ли је то био „ескапизам”? Тражити од уметника да у том смислу буде „актуелан” значи залагати се за такозвану ангажовану књижевност. Ја о таквој књижевности не мислим ништа добро и никад нисам прочитао неку књигу која би своју вредност црпла из ангажованости. Може постојати идеолошки или политички аспект у неком делу, али његова вредност, ако постоји, не почива на томе. Дигне се прашина за један дан, евентуално за једну годину – то је све. Имамо мало добрих књига, често и сумњиве писмености, поред осталог и зато што се успех очекује, не од тога што ће књижевно дело бити егзистенцијално засићено и уверљиво, испуњено духом, у том смислу, дакле, духовито, већ од тога што ће бити „актуелно” и „ангажовано”. Књижевност није оружје, најмање политичко, нити је ту да помаже моћницима овог света. Ангажован писац код нас очекује да добије добро плаћен положај, у земљи или иностранству. Или наклонoст и великодушност „невладиних организација” и других „наручилаца”. С књижевном уметношћу то нема никакве везе.

У књизи „Поверење у Богородицу“, анализирајући поезију Лазе Костића и Ивана. В. Лалића, показујете да је лик Богородице овим писцима блискији и мање застрашујућ од свемоћне божанске визије. Откуд ова врста „родне“ опредељености код српских класика?

То питање је изузетно занимљиво, али на њега не могу да одговорим у две-три речи. Подсећам да и Гетеов „Фауст” почиње с опкладом коју Бог склапа с ђаволом, а на крају нема Бога, нема ни Исуса као судије на крају времена, него су ту покајнице, Богородица и Вечно-Женско. О томе у некој од мојих књига.  

У неким вашим чланцима намењеним иностраној академској јавности, али и у непосредним контактима, имали сте прилике да тестирате рецепцију Србије данас. Које су заблуде и стереотипи најопаснији за данашњи имиџ Србије у Европи?

 Још 1916, усред рата, у књижици „Бугарска и Средња Европа”, Фридрих Науман, један од идеолога будуће Либералне партије, пише о Србији као о „професионалном реметиоцу мира”, који се као такав не може толерисати у будућем поретку, кад Немачка победи. Ако, ма и површно, погледате светску историју двадесетог века, видите да „професионалне” реметиоце мира треба много пре тражити на другим странама, и да је таква констатација у вапијућој супротности са чињеницама. Међутим, ова свест се упорно обнавља све до данас, а одатле онда проистиче и много шта друго, све до неких бизарних детаља - поред осталог ревитализује се и увереност да нас непрестано због нечега треба кажњавати. 

Шта Србија може да понуди Европи, а шта Србија може и треба да преузме од Европе, уколико њена кандидатура буде у скоријој будућности прихваћена?

Србија је у сваком случају у Европи, и културно и како год хоћете, свакако не „само” географски. Очистити градове и села и уклонити са улица чопоре паса-луталица, којих у тој много жељеној Европи нигде нема, то ваљда није нерешив проблем.

Неопходно је самопоштовање, без надмености, самокритичност, без малодушности. Велике и моћне државе, неке од њих и са искуством колонијалних завојевача, боље и лакше су налазиле ту меру. Мора се инсистирати на поштовању међународног права, и то без икаквих изузетака и „јединствених случајева”. Ваш лист је недавно објавио добру и опширну анализу која се тиме бави. То да „сила иде испред права” није наш изум и, свакако, сасвим је неприхватљиво.

Идеал социјалне правде може се, у неку руку, посматрати као европски, по пореклу, па до недавно донекле и по пракси. То свакако треба преузети и неговати.

Не видим на основу чега се верује да ћемо ускоро ући у ЕУ. Напротив, уз извесна обећања, у истом даху увек иде и негација. Добро ће бити и ако будемо добри суседи.

Научимо да радимо оно што је добро за нас, а не за неког другог!

-----------------------------------------------------------

Живот као бескрајни таблоид

Уметност би, мислим, и иначе морала ослобађати људе од зазора да о лепоти и љубави уопште говоре. Та цензура се перфидно намеће на све стране, укључујући и медије са њиховим „звездама”. Живот као бескрајни таблоид и народ састављен од бесловесних потрошача чији су превасходни духовни садржаји рекламе за ово и оно – том „идеалу” се човек мора супротстављати на свим тачкама.

Једна од одурнијих ствари у јавном говору је кад политичари и банкари стану да се жале како од силног рада за добро народа немају довољно времeна за своју породицу. Они би, је л' да, највише волели кад би стално били са својим породицама. Не стижу, јер се труде „да нашој деци буде боље”. То им је најпрече.