Rešavanje problema zaštićenih stanara

Povodom dopisa g. Milana Miloševića, predsednika Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu Srbije, objavljenog 9. oktobra u rubrici Među nama, osećamo se pozvanima da iznesemo neke nepobitne činjenice.

Naime, prema tvrdnjama u tom dopisu, zaštićeni stanari su „starosedeoci Beograda” i prvi građani koji su dobili status nosilaca stanarskog prava. Ako je to tačno, da li je onda to bila diskriminacija prema ostalim građanima i da li su oni već tada (kao, uostalom, i danas) bili povlašćena kategorija građana?

Istina je da su neki od njih imali ugovore o zakupu stana i pre 1941. godine, ali je istina i da su mnogi samovoljno ulazili u prazne vlasničke stanove tokom rata i nakon njega. Poznato je i da su to „stanarsko pravo” često dobijali samo uz dva svedoka.

Kada je nakon rata naglo počela stanogradnja, ti „nosioci stanarskog prava” nisu konkurisali i nisu se preseljavali u ponuđene državne stanove, osim onih retkih kojima su stanovi odgovarali, i to najčešće po lokaciji. Jer „predratni starosedeoci Beograda” nisu želeli da se iz najstrožeg centra presele čak ni na Novi Beograd, koji su smatrali dalekom periferijom.

Vlasnici oduzetih stanova, suočeni s nepovoljnim zakonskim rešenjima, a najčešće zbog poodmaklih godina, bili su prinuđeni da svoje stanove prodaju. Svi zakoni o stanovanju, do poslednjeg iz 2016. godine, predviđali su da vlasnik stan pri prodaji najpre ponudi zaštićenom stanaru, pa tek ukoliko ovaj odbije, da ga nudi drugom licu. Cena takvih neuseljivih stanova bila je oko 50 odsto tržišne vrednosti, ali nikako 10 procenata, kako su tvrdili zaštićeni stanari tokom ovih decenija, optužujući vlasnike za špekulacije. Ukoliko je cena bila tako niska, zašto ih stanari nisu otkupljivali na osnovu svog prečeg prava kupovine? Odgovor je: jer su želeli da vlasništvo nad stanovima, u koje su nezakonito useljavani, dobiju besplatno.

Zaštićeni stanari su zaista posebna vrsta građana. Da li je moguće da u tuđoj imovini žive 60, 70, 80, pa i 90 godina i da, kao „prvobitni, predratni starosedeoci Beograda”, nikada nisu uspeli da sebi obezbede stan u vlasništvu? Ili nisu to hteli?

Posle Drugog svetskog rata u Beograd je došlo mnogo ljudi, pismenih i nepismenih, siromašnih, starih, bolesnih i invalida i gotovo svi su se snašli i obezbedili sebi krov nad glavom. Mnogi od njih su odlazili i u inostranstvo da kao gastarbajteri zarade za stan. Mnogi su dobijali kredite od firmi (što su, uostalom, mogli i zaštićeni stanari), mnogi su raznim porodičnim mobama zidali kvadrat po kvadrat da bi sebi, uz mnogo odricanja, obezbedili dom. Za sve to vreme, zaštićeni stanari su se samo žalili kako su oštećeni, da jedino njima niko ništa nije dao, da su im zakupnine skupe, a porezi previsoki. Jedni su, dakle, radili, štedeli, odricali se i stvarali, dok se drugi ničega nisu odricali (letovali, zimovali, putovali), i sada su opet ugroženi.

Možemo samo da zahvalimo državi koja je odlučila da konačno reši problem zaštićenih stanara, jer oni sami to izgleda nisu mogli, a nisu ni hteli. Tako će se, najzad, završiti ova „tužna priča”.

Ljiljana Velinović Vukčević,
predsednica udruženja „Vlasnik”