Решавање проблема заштићених станара

Поводом дописа г. Милана Милошевића, председника Удружења корисника станова у приватном власништву Србије, објављеног 9. октобра у рубрици Међу нама, осећамо се позванима да изнесемо неке непобитне чињенице.

Наиме, према тврдњама у том допису, заштићени станари су „староседеоци Београда” и први грађани који су добили статус носилаца станарског права. Ако је то тачно, да ли је онда то била дискриминација према осталим грађанима и да ли су они већ тада (као, уосталом, и данас) били повлашћена категорија грађана?

Истина је да су неки од њих имали уговоре о закупу стана и пре 1941. године, али је истина и да су многи самовољно улазили у празне власничке станове током рата и након њега. Познато је и да су то „станарско право” често добијали само уз два сведока.

Када је након рата нагло почела станоградња, ти „носиоци станарског права” нису конкурисали и нису се пресељавали у понуђене државне станове, осим оних ретких којима су станови одговарали, и то најчешће по локацији. Јер „предратни староседеоци Београда” нису желели да се из најстрожег центра преселе чак ни на Нови Београд, који су сматрали далеком периферијом.

Власници одузетих станова, суочени с неповољним законским решењима, а најчешће због поодмаклих година, били су принуђени да своје станове продају. Сви закони о становању, до последњег из 2016. године, предвиђали су да власник стан при продаји најпре понуди заштићеном станару, па тек уколико овај одбије, да га нуди другом лицу. Цена таквих неусељивих станова била је око 50 одсто тржишне вредности, али никако 10 процената, како су тврдили заштићени станари током ових деценија, оптужујући власнике за шпекулације. Уколико је цена била тако ниска, зашто их станари нису откупљивали на основу свог пречег права куповине? Одговор је: јер су желели да власништво над становима, у које су незаконито усељавани, добију бесплатно.

Заштићени станари су заиста посебна врста грађана. Да ли је могуће да у туђој имовини живе 60, 70, 80, па и 90 година и да, као „првобитни, предратни староседеоци Београда”, никада нису успели да себи обезбеде стан у власништву? Или нису то хтели?

После Другог светског рата у Београд је дошло много људи, писмених и неписмених, сиромашних, старих, болесних и инвалида и готово сви су се снашли и обезбедили себи кров над главом. Многи од њих су одлазили и у иностранство да као гастарбајтери зараде за стан. Многи су добијали кредите од фирми (што су, уосталом, могли и заштићени станари), многи су разним породичним мобама зидали квадрат по квадрат да би себи, уз много одрицања, обезбедили дом. За све то време, заштићени станари су се само жалили како су оштећени, да једино њима нико ништа није дао, да су им закупнине скупе, а порези превисоки. Једни су, дакле, радили, штедели, одрицали се и стварали, док се други ничега нису одрицали (летовали, зимовали, путовали), и сада су опет угрожени.

Можемо само да захвалимо држави која је одлучила да коначно реши проблем заштићених станара, јер они сами то изгледа нису могли, а нису ни хтели. Тако ће се, најзад, завршити ова „тужна прича”.

Љиљана Велиновић Вукчевић,
председница удружења „Власник”