Sa Van Gogom na ručku u Overu

Kao i za mnoge umetnike i boeme, i za Vinsenta Van Goga kafana je bila mnogo više od mesta za obedovanje, tu je mogao da iznajmi sobu i da se oseti kao kod kuće, pa čak i da izlaže svoje slike. Označavala je mesto u kojem je mogao da bude sa ljudima, ali da opet bude i sam, da predočava samom sebi različite kompozicije predmeta i osoba, tonalitete boja. Da se uživi u lica neobično običnih, onih koji su teško zarađivali svoj hleb i u svom poštenju postajali uzvišeni. Jer, prema sopstvenom priznanju, Van Gog je bio fasciniran ljudskim licima:

„Ono što u meni raspaljuje najviše strasti jeste portret, moderni portret. Tražim ga u bojama i sigurno nisam jedini koji ga istražuje u tom pravcu. Voleo bih, pazite, daleko od toga da kažem da ću to moći, iako je to ono na šta ciljam, voleo bih da slikam portrete koji bi se pojavljivali posle sto godina kao priviđenja pred očima ljudi koji tada budu živeli. Pod tim mislim da ne nastojim da to postignem fotografskom sličnošću već uz pomoć naših strastvenih izraza.”

Gostionica „Ravu”, u malom francuskom mestu Over-Sir-Oazu, trideset pet kilometara severozapadno od Pariza, za Van Goga predstavljala je poslednje utočište pred smrt, začetak nade koja je naglo ugašena. Tu je stigao po preporuci Pisaroa doktoru Gašeu, posle godine provedene u azilu, u Sen-Remiju, blizu Arla, te ponovnog kraćeg boravka u Parizu, viđenja sa bratom Teom i njegovom mladom porodicom.

Svi su pozvani na ručak sa Van Gogom, u delu „Van Gogova trpeza u gostionici Ravu”, Aleksandre Lif, istoričarke kulinarstva i stručnjaka za francusku kulturu ishrane u 19. veku, i Freda Lemana, nekadašnjeg glavnog kustosa Van Gogovog muzeja u Amsterdamu. Džulija Galosi opisala je obnovu ove gostionice, od 1855. do 2001. godine. Ovo delo koje je objavio „Službeni glasnik” u prevodu s engleskog Marije Dimitrijević, upotpunjeno je živopisnim fotografijama Frederika Lebana.

Dominik Šarl Jansens, predsednik Instituta „Van Gog”, u uvodnom delu knjige opisao je kako je 1987. godine kupio gostionicu „Ravu” i kako je postupno do 1993. godine, uz saradnju najboljih majstora, tu napravio Van Gogovu kuću, kao mesto koje je zadržalo dušu onoga vremena i originalnu Van Gogovu sobu. Godišnje je poseti stotinu hiljada ljudi koji uživaju u specijalitetima toga kraja. Na primer, Van Gog je sa bratom Teom i njegovom porodicom, kod dr Gašea, ručao špargle sa holandskim sosom, file prugastog brancina sa prženim prazilukom i puter sosom, pečenu patku sa lisičarkama, klafuti krem tart sa trešnjama...

U utorak 20. maja 1890. godine, Van Gog je sa stanice u Overu krenuo ka velikoj staroj kući dr Gašea, lekara i ljubitelja umetnosti, čija terapija je trebalo da osnaži njegove krhke nerve. Išao je krivudavim uličicama Overa, pored gostionica, crkve, kuća i vrtova, verovatno pun nade, osećajući mir koji nije mogao da povrati u velikom gradu kakav je bio Pariz. Još sredinom 19. veka ovo mesto bilo je jedno od omiljenih pariskih izletišta, ali i stecište umetničkog sveta, pa je obilovalo malim hotelima i gostionicama. U Overu su boravili Ž. B. Koro, Ogist Renoar, Pol Sezan, pomenuti Kamij Pisaro; američki umetnici Čarls Sprag Pirs i Robert Džon Vikenden, Australijanac Volpol Bruk i drugi. Kada je ušao u gostionicu Artura i Luiz Ravu, Van Gog još nije mogao da zna da će tokom ove poslednje svoje bogate slikarske faze uraditi portrete dr Gašea, ali kćerke Ravuovih, 16 godina stare Adelin Ravu, kao što je prethodno u Arlu naslikao portrete Mari i Žozefa Žinua, vlasnika kafane u kojoj je bio redovni gost, ili potporučnika Pola Ežena Milijea. Stvoriće on, boraveći u toj polednjoj sobi, više od 70 slika, studija, veliki broj crteža i pisama, kao i jedini svoj bakrorez.

Adelin Ravu čitavog života pamtila je potom kako je pozirala Van Gogu, u svojoj plavoj haljini i sa plavom trakom u kosi, dok je on uradio par varijacija ove slike. Pričala je i o tome kako je slikar provodio dane, dok je živeo u gostionici njenih roditelja. Tada je već prestao da pije apsint, uživao je samo u maloj količini vina i težio je zdravoj ishrani, a obedovao je sam ili samo sa drugim umetnicima Tomijem Hiršigom i Martinesom de Valdivijelseom. Nikada nije vratio jelo, bio je skroman stanar, kako je kazivala Adelin. Posle doručka, oko devet sati išao je sa štafelajem i bojama do sela, uvek sa lulom u ustima. Oko podne bi se vraćao na ručak, pa bi u sobi nastavljao da radi, obično do večere, a ponekad je izlazio oko četiri sata do večernjeg obroka. Poslednjeg svog dana, kako je Adelin opisala, izašao je odmah posle ručka, a u sumrak se nije vratio.

Iako se u ovoj knjizi prvi put mogu naći recepti francuske kuhinje regije Il-de-Frans i gostionice „Ravu”, iz Van Gogove ere, poput egzotičnih pečuraka sa lešnicima, marinirane haringe i lososa, zečetine sa belim vinom, umetnik sam bio je oličenje odricanja. U jednoj od svojih ranijih kompozicija „Ljudi koji jedu krompir”, iz 1885. godine, istakao je svoj umetnički kredo u spoju etike i estetike, prikazavši težake koji su „u posudu stavljali te iste ruke kojima su kopali zemlju, a to govori o manuelnom radu i o tome kako su pošteno zaradili svoju hranu”.

Često je u pismima bratu spominjao da je jeo samo hleb i pio kafu, ali je znao da će zdravim obrocima povratiti ravnotežu, što je naizgled i uspeo u Overu. Bratu Teu napisao je 1888. godine: „Osećam da sam večiti putnik i da idem ka nekom odredištu.” Onima kojima je stalo do zvezdanog neba ovog putnika, njegovih ljudi i prirode, sešće za njegovu trpezu makar sa njim podelili samo hleb i vino.