Problem otpada u Beogradu rešiti po ugledu na Beč

Nedavno je na programu RTS 1 prikazana sjajna reportaža Jovana Memedovića iz Beča u okviru njegove autorske emisije „Sasvim prirodno”. Autor nas je poveo u glavni grad Austrije da vidimo kako se tamo rešava problem komunalnog otpada. Beč je još 2006. godine doneo odluku o zabrani divljih i otvorenih deponija u gradu i okolini. Krenulo se u realizaciju organizovanog prikupljanja, selekcije i reciklaže svih vrsta otpada, koje „proizvodi” grad od 1,8 miliona žitelja (samo malo veći od Beograda).

A šta je s našim Beogradom i Srbijom u celini? Srbija ima Strategiju upravljanja otpadom za period 2010-2019. godine, ali je malo njenih ciljeva realizovano. Problem upravljanja otpadom samo je deo poglavlja 27 o životnoj sredini, koje Srbija treba da otvori do kraja ove godine, na svom putu ka članstvu u EU. Izveštaj Evropske komisije pokazuje da se u Srbiji prerađuje samo tri odsto pomenutog otpada, u odnosu na 48 procenata, koliko se preradi u EU. Procenjuje se da u Srbiji ima oko 3.500 divljih deponija. U Beogradu i okolini sigurno ih ima bar 500. Nedavno su se i u centru grada danima osećali smrad dima i neprijatni (bar delom i otrovne) mirisi sa deponije u Vinči.

U pomenutoj reportaži Jovan Memedović jednostavno prati radnike bečke Gradske čistoće tokom njihovog redovnog dnevnog posla, ali i razgovara s nekima od građana, koji se trude da svoje smeće odnesu do obližnjih velikih kontejnera, čime ostvaruju popust na mesečnom računu za odnošenje otpada. Neverovatno zvuči podatak da se prilikom pražnjenja – od najmanjih uličnih do većih kvartovskih kanti – negde i nikada ne oseća nikakav miris. Kamionima se otpaci iz tih većih kontejnera odvoze do gradskog centra za selekciju otpada po vrstama (npr. staklo, hartija, plastika), a odnose se i šut, odnosno sve vrste građevinskog materijala i kabasti otpad.

Tu se slivaju i velike količine stare odeće, obuće, nameštaja i drugih odbačenih predmeta (bela tehnika i sl.), koje građani sami donose u taj centar i besplatno bacaju u ogromne kontejnere. I tu se vrši nova selekcija, prilikom koje se izdvajaju stvari koje se i dalje mogu koristiti, koje su lepo sortirane i mogu se kupiti po minimalnim cenama, a prihod od prodaje ide u humanitarne svrhe.

Sa zaprepašćenjem sam video i ogromnu spalionicu svih vrsta otpada koji se ne može reciklirati. Ona tim procesom, besprekorno ekološki čistim, ne samo da rešava problem pomenutih deponija, nego čak proizvodi električnu i toplotnu energiju za više od 50.000 bečkih domaćinstava.

Najpozitivnije šokiran viđenim, mislim da se opravdano može postaviti pitanje zašto Beograd ne zatraži pomoć od Beča. Mislim konkretno na molbu bečkim gradskim vlastima da nam pomognu u kreiranju plana i jedne takve strategije za rešavanje problema komunalnog otpada u Beogradu.

Mladen Obradović,
Beograd