Проблем отпада у Београду решити по угледу на Беч

Недавно је на програму РТС 1 приказана сјајна репортажа Јована Мемедовића из Беча у оквиру његове ауторске емисије „Сасвим природно”. Аутор нас је повео у главни град Аустрије да видимо како се тамо решава проблем комуналног отпада. Беч је још 2006. године донео одлуку о забрани дивљих и отворених депонија у граду и околини. Кренуло се у реализацију организованог прикупљања, селекције и рециклаже свих врста отпада, које „производи” град од 1,8 милиона житеља (само мало већи од Београда).

А шта је с нашим Београдом и Србијом у целини? Србија има Стратегију управљања отпадом за период 2010-2019. године, али је мало њених циљева реализовано. Проблем управљања отпадом само је део поглавља 27 о животној средини, које Србија треба да отвори до краја ове године, на свом путу ка чланству у ЕУ. Извештај Европске комисије показује да се у Србији прерађује само три одсто поменутог отпада, у односу на 48 процената, колико се преради у ЕУ. Процењује се да у Србији има око 3.500 дивљих депонија. У Београду и околини сигурно их има бар 500. Недавно су се и у центру града данима осећали смрад дима и непријатни (бар делом и отровне) мириси са депоније у Винчи.

У поменутој репортажи Јован Мемедовић једноставно прати раднике бечке Градске чистоће током њиховог редовног дневног посла, али и разговара с некима од грађана, који се труде да своје смеће однесу до оближњих великих контејнера, чиме остварују попуст на месечном рачуну за одношење отпада. Невероватно звучи податак да се приликом пражњења – од најмањих уличних до већих квартовских канти – негде и никада не осећа никакав мирис. Камионима се отпаци из тих већих контејнера одвозе до градског центра за селекцију отпада по врстама (нпр. стакло, хартија, пластика), а односе се и шут, односно све врсте грађевинског материјала и кабасти отпад.

Ту се сливају и велике количине старе одеће, обуће, намештаја и других одбачених предмета (бела техника и сл.), које грађани сами доносе у тај центар и бесплатно бацају у огромне контејнере. И ту се врши нова селекција, приликом које се издвајају ствари које се и даље могу користити, које су лепо сортиране и могу се купити по минималним ценама, а приход од продаје иде у хуманитарне сврхе.

Са запрепашћењем сам видео и огромну спалионицу свих врста отпада који се не може рециклирати. Она тим процесом, беспрекорно еколошки чистим, не само да решава проблем поменутих депонија, него чак производи електричну и топлотну енергију за више од 50.000 бечких домаћинстава.

Најпозитивније шокиран виђеним, мислим да се оправдано може поставити питање зашто Београд не затражи помоћ од Беча. Мислим конкретно на молбу бечким градским властима да нам помогну у креирању плана и једне такве стратегије за решавање проблема комуналног отпада у Београду.

Младен Обрадовић,
Београд