Zrnce humora i mnogo gorčine

Mene su učili da su tebe izmislili samo da bi narod držali u neznanju – kaže Stojan obraćajući se bogu u još nedovršenoj crkvi, u nadi da mu jedino on može skinuti iznenadno pojavljeni svetleći oreol iznad glave zbog kojeg ga se ljudi plaše i izbegavaju ga.

Kako se bog tim povodom nije oglasio, sirotom Stojanu nije preostalo ništa drugo do da posluša svoju ženu Nadu i počne da čini grehove. Nada računa da će se posle tri počinjena „osrednja” greha (lenčarenje, ždranje i zavist), koja bi se mogla računati kao jedan veliki, njen muž otarasiti neželjenog oreola i opet postati onaj stari. Kakav? Pa, bezgrešni poštenjačina i dobričina koji još svoju partijsku knjižicu nije bacio. Stojan je bio i ostao iskreni komunista, sve do tog incidenta sa oreolom, posle čega se u njega uselila sumnja i u sebe samog (i dotadašnjeg), ali i u božja čudesa. I greh po greh, od manjih ka najvećim, na tom čudnom i povremeno krajnje bizarnom „svetačkom” putu ka prigrljenju boga (i crkve) kroz stalno „ratovanje” s njim, u budućnosti će čak dovesti Stojana do vrhunca moći i pozicije predsednika države.

Tako se barem događa u novom (mnogostruko koprodukcijskom i od strane Eurimaža podržanom) filmu „Nebesa”, scenariste, reditelja i producenta Srđana Dragojevića, i to kroz tri poglavlja ili tri međusobno nadovezujućih kratkih priča iz tri različita perioda (1993, 2001. i 2026. godina), pod nazivom: „Greh”, „Milost” i „Zlatno tele”.

Dragojević nam sada nudi političku satiru sa obrisima crne komedije i elementima fantastike, pričajući nam o tome kako se posle pola veka komunizma i ateizma na ovom našem tlu religija ponovo vratila. Na način na koji on to vidi tokom svog umetnički slobodarskog pokušaja duboke analize (pokvarene, potkupljive, često nečasne i nestabilne) ljudske prirode. U svom maniru on se i sada podsmeva ljudskim slabostima, ne štedeći ni izbeglice, ni novokomponovane kontroverzne bogataše, ni umetnike, ni samu crkvu, tvoreći jedan farsično bizaran i najčešće gorko komični nadrealni univerzum, u kojem možemo da prepoznamo i delove viđene i proživljene stvarnosti.

U prvom poglavlju (1993), nazvanom „Greh”, upoznajemo glavne Dragojevićeve junake kao članove izbegličke porodice iz Hrvatske, smeštene među, za život neuslovne, daščare jedne velegradske „cigan-male”. Srećemo se sa tim svetačkim Stojanom (Goran Navojec), njegovom drčnom i religiozno površnom ženom Nadom (Ksenija Marinković), malom i pametnom ćerkom Julijom, sa komšijama: Borkom (Nela Mihajlović), takođe izbeglicom što sanja svoju rodnu u ratu srušenu kuću i Rajkom (Dejan Aćimović) što se već snašao u novom okruženju trgujući gorivom (njegov će se lik kasnije naći oslikan na zidu crkve čiji je, očigledno, bio jedan od dobrotvora). Ovaj deo je obećavajući, najkomičniji, najzabavniji i rediteljski najkonzistentniji...

U poglavlju „Milost” (2001), koje je i najmračnije, u prvi plan izbija lik Gojka (Bojan Navojec) – mentalno obolelog i duboko religioznog mladića što će iz poriva da mobilnim telefonom (kojeg nema) razgovara sa svetom Petkom počiniti krvavi zločin zbog kojeg će završiti u zatvoru. Dragojević i tu ubacuje „božja čudesa”, produbljuje lik već u prvoj priči upoznatog popa Tase (Miloš Samolov), nastavlja nezaustavljivo zločinački grešni život sada već društveno avanzovanog Stojana (on je sada upravnik zatvora), otvara prostor za novi lik – lik zatvorskog čuvara Smrde (Radoslav Milenković, kao jedini uz Samolova koji se punokrvno i s razumevanjem srodio sa svojim likom), i fantazmagorično alegorijski anulira Gojkov zločin...

 U trećem poglavlju „Zlatno tele”, čija se radnja dešava u budućnosti (2026), religijski oduvek osvešćeni Gojko sada je talentovani slikar – nesvesni tvorac novog umetničkog pravca, takozvane hranljive umetnosti. Sa dijagnozom šizofrenije kontrolisane lekovima, Gojko stvara slike od kojih će se, gledajući u njih, svi beskućnici – a među njima i Smrda i Nada, osećati sitim, srećnim i raspoloženim. U ovom futurističkom poglavlju Dragojević će svoju satirično kritičarsku oštricu uperiti i na tvorce, i na posrednike (galeriste), na kupce i na konzumere umetnosti, odslikavajući i ogroman jaz između bogatih i siromašnih u tom postkomunističkom i ponovno prigrljeno-religijskom društvu. U takvoj budućnosti je moguće da Stojan bude viđen i kao predsednik države koji će nacionalizovati i slikare i njihove slike...

Sa „Nebesima” se valja izboriti, a rezultat te borbe zavisiće od ličnih afiniteta gledalaca prema temi i prema načinu na koji je ona filmski obrađena i realizovana. Dragojević se drži svog već dobro poznatog stila, ne odustaje od metafora, alegorija, „uvrnutog” humora niti karikaturalnosti. U obilju svega toga u „Nebesima” on kao reditelj nema istovetnu snagu. Zato tri dela iste celine nisu u poželjnoj ravnoteži i podjednako svima razumljive, ali je sasvim jasna – a fotografijom Dušana Joksimovića i muzikom Igora Perovića podržana i naznačena – autorova ideja da se na naizgled lagani, cirkuski način, kaže svašta o raznoraznim društveno-političkim i crkvenim bolestima. Rezultat svega toga je taj filmski melanž od zrnaca humora i previše kašika gorčine.