Iz Italije klavir stigao u Gučevo

Rogatica – Kažu da je Gučevo najstarija naseobina u rogatičkom kraju. Šest gromila razbacanih po padinama Zmijnice i Martinovice, u koje su „sahranjivani plemenski glavari”, svedoče o postojanju ilirskog plemena Desidijata koje je u ovom kraju podiglo svoje prve izbe.

Pre dolaska Turaka, selo se, po izvoru Dužda, zvalo Duždevo, da bi svoje današnje ime, zbog puno golubova koji su „gukali”, dobilo dolaskom Austrougara.

Svejedno je o kojem vremenu se u Gučevu pričalo. Jer ni jedno od njih nije donosilo dobra gorštacima koji su uvek verovali samo zemlji, svojim rukama i Svevišnjem...

Vojske i vladari vekovima su dolazili glave srpskom narodu Gučeva. Jovičići, Karišici, Frganje, Cerovići, Planinčići, Samardžići, Ujići, Nerići... borili su se i ginuli i na Kosovu, i na solunskom frontu i u Prvom i Drugom svetskom, ali i poslednjem ratu na bivšim bosanskohercegovačkim prostorima. Ginuli su, ali nikad osvajajući tuđe, već braneći samo svoje i svoj grunt. Za pretposlednjeg rata, i to samo u jednom danu, ubijeno je devedeset boraca gučevske čete, dok je dvadesetak, za drugog rata, poginulo pod barjakom Partije boreći se u drugim jedinicama. Za te četiri godine u selu je umoreno sto trideset meštana, žrtava uglavnom ustaša i komšija im muslimana koji su, i u Gučevu, pravdu delili nožem i maljem. Ni trećina seljana nije preživela strahote Drugog svetskog rata.

– Iz moje kuće ubijeno je petoro braće i sestara. Iz komšijske šestoro. Iz one tamo, uz Rešetnik, četvoro... Ko bi sve žrtve pobrojao. Ko zna možda bi i mene smaknuli da nisam otišao sa proleterima. Imam sedam rana sa Sutjeske... – priča o zlu vremenu starina Dušan Samardžić.

Danas u Gučevu, odnosno Podgaju, Radavi, Zakomu, Kozadrama, Dobrašini i Kovanu, zaseocima pitomog kraja, tek sedamdesetak duša. I to leti. Zimi se prepolove. Sneg i minusi oteraju ih deci u gradove ili bliže cesti.

A tako nije bilo ranije. Nigde se nije moralo ići. Ostajalo se u rodnom kraju. Bilo dobro ili nedobro. Pamte to posebno Jovičići koji su i prvi naselili ne samo područje današnjeg Gučeva, već i celog rogatičkog kraja u istočnom dijelu Republike Srpske.

Mijana Kuburović u svojim istraživanjima navodi kako su „Jovičići u Gučevo došli u šesnaestom veku” te da su „to prezime ponijeli po prvom od njih koji se zvao Jovica”. Dolaze potom Frganje pa Karišici... Sva plemena odnosno starosedeoci Gučeva vode poreklo uglavnom iz Crne Gore i Hercegovine.

Danas se u Gučevu čini sve da se sačuva selo kako bi se deca, makar preko leta, radovala čarima dedovine. Niču plastenici, u štalama stada rasnih krava, uređuju se vrela, renovira se škola...

– Ne zna se da li će u Gučevu ikada više biti duša koliko ih je nekada znalo biti. Ali mi ćemo uraditi što je do nas. Samo da dedovina ne bude ruševina zarasla u korov – priča Vojko Frganja.

U selo, tamo gde su mu rođeni i praded i ded i otac, tamo gde su mu koreni, iz Toronta ovog leta, sa ocem majkom i sestrom, došao desetogodišnji Danijel Ujić.

– Ja učiti srpski. To hoće tata i mama. Hoću da znam i da pišem i da čitam. Kada dođem u Toronto pričaću mojim drugovima iz Afrike, Amerike i Azije o ovom ovdje. Lijepo je samo što je Toronto malo veće – kaže Danijel kako drugo do na srpskom jeziku kome su ga učili otac i majka.

Malo podalje, gore podno Martanovice zgrada područne osnovne škole. U ovoj, i u još tri područne, nekada je bilo oko dvesta učenika. Danas ih je samo jedanaest.

– Jedan je u junu završio četvrti razred, a jedan prvačić je tek upisan tako da ćemo i ove godine imati učenika isto k’o i lani. Već iduće godine u područnoj školi u Gučevu biće samo sedam učenika – govori Slobodan Ujić.

A u toj školi, među razbacanim inventarom, koji je preživio pedesetak i više godina, klavir. Prelepoj Svjetlani Ujić, najboljoj učenici muzičke škole u Istočnom Sarajevu, poklonili su ga pripadnici italijanskog bataljona mirovnih snaga. Kažu da su, za jednog od rutinskih obilazaka sela, upoznali devojčicu koja je za dve godine završila četiri razreda muzičke škole. Obećali su joj klavir na poklon. I obećanje ispunili. Vele kako je to poklon i porodice čuvenog italijanskog fudbalskog reprezentativca Masima Perote. Danas se Gučevom razleže muzika Betovena, Šumana, Verdija... Čuje se do očeve joj kuće na čijem zidu i danas vise pradedove gusle. Dedovini muziku svetskih velikana poklanja Svjetlana Ujić koja će, od jeseni, postati student Akademije muzičke umetnosti.