Učeničko nasilje

Povod za moje javljanje je odličan tekst Katarine Đorđević o učeničkom nasilju, nedavno objavljen u „Politici”.

Treba postaviti pitanje odakle potiče, šta proizvodi potrebu za nasiljem, šta škola i društvo mogu i treba da učine da bi se ono što ređe ispoljavalo. Da li su prosvetni radnici naučili nešto u okviru projekta „Škola bez nasilja”? Treba li školski ljudi da se obaveste o tome šta i kako radi policija da bi se smanjio broj prekršitelja zakona? Međutim, ne treba zanemariti ni osobenosti deteta. Deca (ne učenici) treba da budu prva briga i škole i države.

Da li je školskim pedagozima i psiholozima, odeljenskim starešinama poznato da su žrtve nasilja u školi često odlični učenici, mirna deca, kao i đaci koji imaju dobar odnos s učiteljem? U takvim slučajevima nastavnici i školske vlasti treba da se pitaju: Šta mi zapravo radimo, čemu učimo decu? Kako razumeti pedagoški nalog s početka 20. veka da učenici treba da budu naši učitelji? Jer ako roditelji moraju da prate kakve slike i sadržaje deca gledaju i gutaju iz rijalitija, crnih hronika i s „Jutjuba”, znači li to da ni u školi ni u porodici – nema vaspitanja, ni moralnog ni hrišćanskog?

Ako već nema posebne kancelarije u Ministarstvu prosvete koja se bavi problemom učeničkog nasilja, zar ne bi trebalo odrediti jedno stručno lice koje će se samo ovim problemom baviti? Ako se školski ljudi nisu pomirili s tim da vaspitanje ne postoji i/ili da ono nije moguće, možda se očekuje da problem reši „društvo”. Na jednoj pedagoškoj tribini u Novom Sadu, sedamdesetih godina prošlog veka, sličan stav je izneo prof. Radivoj Kvaščev. Postavio sam pitanje: Ko je to „društvo”? „Pa zna se, Iso”, odgovorio je profesor. Međutim, danas se to ne zna.

Da li je moguće menjati društvo? Kako, ko će biti subjekti promene? Protivrečnosti, sukobi, nesporazumi svuda oko nas. Roditelji i nastavnici prebacuju krivicu jedni na druge. Ko je kriv? „Nisu deca kriva”, rekla mi je doktorka koja je potpisivala opravdanje gimnazijalcu za izostanke.

Kod kuće, supruga kaže: „Ti si kriv.”

Odgovorio sam: „Levča (deo zaprežnih kola) je.”

Tako, eto, danas se često na suštinske životne probleme, ne samo u svakodnevnom razgovoru, nego i u literaturi, odgovara anegdotom, vickasto, cinično... Nevolja je i u tome što se čitava stvar posmatra „na parče”. Traži se uzrok, objašnjenje za pojedinačne slučajeve, škole, gradove i iznose generalni sudovi.

Ne treba zaboraviti da je takođe činilac nasilja „imperativ da se svaka tuča snimi i podeli preko ’Fejsbuka’”. Kao da je nasilje izazvao pomenuti „imperativ”.

Postoje li još društvene mere i društvena akcija koji mogu unaprediti život dece i mladih? Zar ni smrtni ishodi nasilničkog ponašanja ne mogu da probude svest i savest odgovornih? Treba li neko u školi i Ministarstvu prosvete da odgovara za izgubljeni život učenika? Makar jednog jedinog. Nije samo Dostojevski smatrao da dečja suza ima neprocenjivu vrednost. Dok od kovida 19 umire pedesetak ljudi dnevno u Srbiji, dečje suze niko ne primećuje, a niska je cena i samog dečjeg života. Ni hiljadu zaražene dece, navodno, ne treba da nas zabrinjava.

Svi smo se našli u stanju „nove realnosti”, odnosno nove „ne/normalnosti”, svako sve razume na svoj način. Tek, kao da se čeka da neko ponovo kaže: „Budimo ljudi”.

Odavno se očekuje celovito razumevanje sveta i života, objedinjavanje humanističkih i hrišćanskih stremljenja, nastojanja prosvetnih radnika i duhovnika za ozdravljenje života.

Dr Isidor Graorac,
Novi Sad