Ученичко насиље

Повод за моје јављање је одличан текст Катарине Ђорђевић о ученичком насиљу, недавно објављен у „Политици”.

Треба поставити питање одакле потиче, шта производи потребу за насиљем, шта школа и друштво могу и треба да учине да би се оно што ређе испољавало. Да ли су просветни радници научили нешто у оквиру пројекта „Школа без насиља”? Треба ли школски људи да се обавесте о томе шта и како ради полиција да би се смањио број прекршитеља закона? Међутим, не треба занемарити ни особености детета. Деца (не ученици) треба да буду прва брига и школе и државе.

Да ли је школским педагозима и психолозима, одељенским старешинама познато да су жртве насиља у школи често одлични ученици, мирна деца, као и ђаци који имају добар однос с учитељем? У таквим случајевима наставници и школске власти треба да се питају: Шта ми заправо радимо, чему учимо децу? Како разумети педагошки налог с почетка 20. века да ученици треба да буду наши учитељи? Јер ако родитељи морају да прате какве слике и садржаје деца гледају и гутају из ријалитија, црних хроника и с „Јутјуба”, значи ли то да ни у школи ни у породици – нема васпитања, ни моралног ни хришћанског?

Ако већ нема посебне канцеларије у Министарству просвете која се бави проблемом ученичког насиља, зар не би требало одредити једно стручно лице које ће се само овим проблемом бавити? Ако се школски људи нису помирили с тим да васпитање не постоји и/или да оно није могуће, можда се очекује да проблем реши „друштво”. На једној педагошкој трибини у Новом Саду, седамдесетих година прошлог века, сличан став је изнео проф. Радивој Квашчев. Поставио сам питање: Ко је то „друштво”? „Па зна се, Исо”, одговорио је професор. Међутим, данас се то не зна.

Да ли је могуће мењати друштво? Како, ко ће бити субјекти промене? Противречности, сукоби, неспоразуми свуда око нас. Родитељи и наставници пребацују кривицу једни на друге. Ко је крив? „Нису деца крива”, рекла ми је докторка која је потписивала оправдање гимназијалцу за изостанке.

Код куће, супруга каже: „Ти си крив.”

Одговорио сам: „Левча (део запрежних кола) је.”

Тако, ето, данас се често на суштинске животне проблеме, не само у свакодневном разговору, него и у литератури, одговара анегдотом, вицкасто, цинично... Невоља је и у томе што се читава ствар посматра „на парче”. Тражи се узрок, објашњење за појединачне случајеве, школе, градове и износе генерални судови.

Не треба заборавити да је такође чинилац насиља „императив да се свака туча сними и подели преко ’Фејсбука’”. Као да је насиље изазвао поменути „императив”.

Постоје ли још друштвене мере и друштвена акција који могу унапредити живот деце и младих? Зар ни смртни исходи насилничког понашања не могу да пробуде свест и савест одговорних? Треба ли неко у школи и Министарству просвете да одговара за изгубљени живот ученика? Макар једног јединог. Није само Достојевски сматрао да дечја суза има непроцењиву вредност. Док од ковида 19 умире педесетак људи дневно у Србији, дечје сузе нико не примећује, а ниска је цена и самог дечјег живота. Ни хиљаду заражене деце, наводно, не треба да нас забрињава.

Сви смо се нашли у стању „нове реалности”, односно нове „не/нормалности”, свако све разуме на свој начин. Тек, као да се чека да неко поново каже: „Будимо људи”.

Одавно се очекује целовито разумевање света и живота, обједињавање хуманистичких и хришћанских стремљења, настојања просветних радника и духовника за оздрављење живота.

Др Исидор Граорац,
Нови Сад