Pomen stradaloj posadi aviona pred Hačkarom

Novi Sad – Novosađanka Araksi Mikaelijan, koja za sebe kaže da je Srpkinja jermenskog porekla, navodi da građani u Novom Sadu prolaze pored Hačkara u centru grada, a da mnogi pritom ne znaju šta ovaj spomenik simbolizuje. Njena želja je da se to promeni i da se o vezama Srba i Jermena, kako kaže za „Politiku”, više čuje i zna.

Hačkar ili „krst u kamenu”, objašnjava, karakterističan je jermenski spomenik. U Novom Sadu je reč o dva velika vulkanska komada crvenkaste boje, jedan uz drugi, koja su ovde stigla iz Jermenije 1993. godine i nalaze se kod podzemnog prolaza na Bulevaru Mihajla Pupina. U Srbiji postoje dva takva poklona Društva srpsko-jermenskog prijateljstva, a drugi je u Zemunu.

Novosadski spomenik prikazuje hrišćansko raspeće, na jednom kamenu, a na drugom – sedam imena, kao simbole jedne od priča srpsko-jermenskog prijateljstva, tokom koje se desila tragedija. Tog tragičnog 12. decembra 1988. poginulo je sedam pilota i članova posade iz aviona nekadašnje jugoslovenske države, koji su nosili humanitarnu pomoć za Jermeniju nakon što je ta zemlja bila razorena zemljotresom.

Na spomeniku su uklesana imena: Vladimir Erčić, Predrag Marinković, Milenko Simić, Milan Mićić, Boriša Mosurović, Milisav Petrović i Jovan Zisov.

Ovog decembra na taj dan cveće i vence su na Hačkar u Novom Sadu položili predstavnici srpske vojske, lokalnih vlasti i građanskog inicijativnog odbora za obeležavanje pomena poginulima.

Predstavnica tog odbora Araksi Mikaelijan kaže za naš list da su na pomen u Novi Sad došli i pripadnici jermenske zajednice iz Kraljeva, Čačka, Vrnjačke Banje, Niša.

„Bilo je dirljivo i emotivno, a poseban pečat tome su dali vojska i sveštenici. Veliko poštovanje svima – trebalo je doći po kijametu kakav je bio”, priča ova žena koja od 1990. godine živi u Novom Sadu, a rođena je u Kraljevu.

Jermenska zajednica u Novom Sadu, kako kaže, jeste mala zajednica u bliskim vezama sa srpskim narodom. „Veže nas stradalnička sudbina, jer smo i jedni i drugi stradali zbog svoje vere i duhovnosti. Spaja nas mnogo kulturoloških veza”, dodaje.

U Novi Sad su Jermeni došli 1739, izbegli nakon što je Beograd te godine opet dopao Turcima. Bili su to uglavnom imućni trgovci i zanatlije, podigli su svoju crkvu, i uticali na razvoj varoši.

Crkva je porušena 1848. u bombardovanju grada s Petrovaradinske tvrđave, kada je i veći deo Novog Sada uništen. Kasnije je obnovljena uz prilog Marije Trandafil, velike srpske dobrotvorke.

Tog nasleđa više nema jer je hram srušen 1963. zbog izgradnje bulevara, a nestala je i bivša zgrada jermenske zajednice, da bi se digla „Pupinova palata” 2016. Zato je morala biti pomerena i spomen-kosturnica jermenske porodice Čenezi.

„Prošlost ne možemo da vratimo, ali možemo da uradimo nešto za budućnost. Pomen je prvi korak ka inicijativi da se ta priča pokrene”, kaže predstavnica jermenske zajednice.

Pred Hačkarom predstavnici lokalne i pokrajinske vlasti, Jelena Marinković Radomirović i Branko Ćurčić, istakli su prijateljstvo s jermenskim narodom, istrajnost oko pomoći i istu stradalničku sudbinu naroda. Deo ove priče, podsećaju, jeste i spomenik u Jermeniji „Slomljeno krilo” na obali reke Kamah. Visok je 12 metara, dok je krilo dugo sedam metara, kao simbol izgubljenih sedam života.

Piloti su odlikovani, kako se navodi, ukazom iz 1989. u SSSR-u, ordenom „Prijateljstvo naroda” za hrabrost i samopožrtvovanje.

Prema zvaničnim podacima, u zemljotresu u Jermeniji poginulo je oko 25.000 ljudi, oko 140.000 stanovnika ostali su invalidi, a oko pola miliona je ostalo bez krova nad glavom.