Помен страдалој посади авиона пред Хачкаром

Нови Сад – Новосађанка Аракси Микаелиjан, која за себе каже да је Српкиња јерменског порекла, наводи да грађани у Новом Саду пролазе поред Хачкара у центру града, а да многи притом не знају шта овај споменик симболизује. Њена жеља је да се то промени и да се о везама Срба и Јермена, како каже за „Политику”, више чује и зна.

Хачкар или „крст у камену”, објашњава, карактеристичан је јерменски споменик. У Новом Саду је реч о два велика вулканска комада црвенкасте боје, један уз други, која су овде стигла из Јерменије 1993. године и налазе се код подземног пролаза на Булевару Михајла Пупина. У Србији постоје два таква поклона Друштва српско-јерменског пријатељства, а други је у Земуну.

Новосадски споменик приказује хришћанско распеће, на једном камену, а на другом – седам имена, као симболе једне од прича српско-јерменског пријатељства, током које се десила трагедија. Тог трагичног 12. децембра 1988. погинуло је седам пилота и чланова посаде из авиона некадашње југословенске државе, који су носили хуманитарну помоћ за Јерменију након што је та земља била разорена земљотресом.

На споменику су уклесана имена: Владимир Ерчић, Предраг Маринковић, Миленко Симић, Милан Мићић, Бориша Мосуровић, Милисав Петровић и Јован Зисов.

Овог децембра на тај дан цвеће и венце су на Хачкар у Новом Саду положили представници српске војске, локалних власти и грађанског иницијативног одбора за обележавање помена погинулима.

Представница тог одбора Аракси Микаелијан каже за наш лист да су на помен у Нови Сад дошли и припадници јерменске заједнице из Краљева, Чачка, Врњачке Бање, Ниша.

„Било је дирљиво и емотивно, а посебан печат томе су дали војска и свештеници. Велико поштовање свима – требало је доћи по кијамету какав је био”, прича ова жена која од 1990. године живи у Новом Саду, а рођена је у Краљеву.

Јерменска заједница у Новом Саду, како каже, јесте мала заједница у блиским везама са српским народом. „Веже нас страдалничка судбина, јер смо и једни и други страдали због своје вере и духовности. Спаја нас много културолошких веза”, додаје.

У Нови Сад су Јермени дошли 1739, избегли након што је Београд те године опет допао Турцима. Били су то углавном имућни трговци и занатлије, подигли су своју цркву, и утицали на развој вароши.

Црква је порушена 1848. у бомбардовању града с Петроварадинске тврђаве, када је и већи део Новог Сада уништен. Касније је обновљена уз прилог Марије Трандафил, велике српске добротворке.

Тог наслеђа више нема јер је храм срушен 1963. због изградње булевара, а нестала је и бивша зграда јерменске заједнице, да би се дигла „Пупинова палата” 2016. Зато је морала бити померена и спомен-костурница јерменске породице Ченези.

„Прошлост не можемо да вратимо, али можемо да урадимо нешто за будућност. Помен је први корак ка иницијативи да се та прича покрене”, каже представница јерменске заједнице.

Пред Хачкаром представници локалне и покрајинске власти, Јелена Маринковић Радомировић и Бранко Ћурчић, истакли су пријатељство с јерменским народом, истрајност око помоћи и исту страдалничку судбину народа. Део ове приче, подсећају, јесте и споменик у Јерменији „Сломљено крило” на обали реке Камах. Висок је 12 метара, док је крило дуго седам метара, као симбол изгубљених седам живота.

Пилоти су одликовани, како се наводи, указом из 1989. у СССР-у, орденом „Пријатељство народа” за храброст и самопожртвовање.

Према званичним подацима, у земљотресу у Јерменији погинуло је око 25.000 људи, око 140.000 становника остали су инвалиди, а око пола милиона је остало без крова над главом.