Svaka ptica treba da peva iz sopstvenog grla

Drama u tri čina „Nora ‒ Lutkina kuća” Henrika Ibzena iz 1879. godine, oduvek je bila velika inspiracija rediteljki Tatjani Mandić Rigonat koja je upravo i režira u matičnom Narodnom pozorištu u Beogradu. Premijera je večeras od 19 sati na Velikoj sceni nacionalnog teatra. Tatjana Mandić Rigonat potpisala je i adaptaciju, scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Ivana Vasić, kompozitor Irena Dragović... Ibzenove junake tumače: Nada Šargin (Nora Helmer), Nenad Stojmenović, Hadži Nenad Maričić, Katarina Marković, Goran Jevtić i Jelena Blagojević.

– „Nora ‒ Lutkina kuća”, prvi je dramski bestseler, prevratnička drama koja je pronela Ibzenovu slavu širom sveta i uzdrmala pozorišne scene i savest ondašnjih građana, inspirisala mnoge umetnike, pokrenula polemike koje i danas traju. Zbog Nore, mladi osamnaestogodišnji Džojs, počeo je da uči norveški da bi Ibzena čitao u originalu. A u Kini je naziv za feminizam izveden iz Norinog imena. Feminizam je noraizam ili norizam. Bizarna je činjenica da punih 100 godina, čitav vek, Nore nije bilo na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, još od 1921. godine. A danas, u vremenu kada žene širom sveta govore „ne”, a njihovo „ne“ raznim oblicima zlostavljanja i stega, izaziva polemike, podozrenje ili aklamacije, neophodno je igrati Lutkinu kuću.  Nora je prva koja je rekla „ne“ hipokriziji i patrijarhalnoj dogmi, a da je pisac nije odveo u propast, ludilo, samoubistvo. Ona nije ni Ana Karenjina, ni Ema Bovari. U Norin lik Ibzen je upisao nalog koji je dao i sebi i drugima: postati svoj! „Nora ‒ Lutkina kuća” je nulta pozicija: ključna drama, ona od koje se polazi, iz koje se razvija svako razmišljanje o temi pobune žene – konstatuje Tatjana Mandić Rigonat za „Politiku” i dodaje da u predstavi razvijaju misao da revolucija, promena društva, sveta, počinje od promene pojedinca, od spremnosti da se suočiš sa sobom.

Šta je ta Norina revolucija? Individualizam? Feminizam?

Ibzen nije mislio da je programski napisao feministički komad već da se tema Nore tiče svakog čoveka, žene i muškarca. On piše da svaka ptica treba da peva iz sopstvenog grla. To znači imati svoje misli, ne živeti po diktatu većine i podrazumevajućim obrascima, ne biti nekritički konzument ideja, stavova, prilagođeni konformista već biti čovek koji preispituje sebe i svet. Jer kao što piše Kjerkegor: najčešći oblik očajanja je kad nisi ono što jesi. Ali treba stići do spoznaje šta jesi, a šta nisi i šta nećeš i ne pristaješ da budeš. Strindberg je Ibzena zvao plava čarapa, što je naziv za feministkinje. Ibzen se družio s norveškom feministkinjom Kamilom Kolet. Postoji mišljenje da Nora nije feministički komad, jer u drami ne postoji momenat istinske ženske solidarnosti. A kad nema solidarnosti, sve je onda pojedinačni iskorak, podvig izuzetnog pojedinca. Ibzen je pisao da ljudski rod mora da počne da gradi svet iz početka i počne od pojedinca. Taj pojedinac u ovom komadu je žena, Nora. Pisao je i da će promena društva doći od onih koji su najviše patili i stradali, a to su žene i radnici.

Pretpostavlja se da je Ibzen inspiraciju za „Noru” pronašao u sopstvenom životu i u životu svoje prijateljice Laure?

Inspiraciju za zaplet pronašao je u životnoj priči Laure Petersen, koja je pod pseudonimom napisala roman „Brandove kćeri”. Nije imala ni 20 godina kad su se sprijateljili. Zvao ju je Lastavica, jer je bila vesele prirode. Ona se udala za profesora književnosti Viktora Kilera. Kad joj se muž razboleo od tuberkuloze, ona je bez njegovog znanja pozajmila novac za njegovo lečenje u jednoj norveškoj banci. Muž je saznao za to i strpao je u azil za umobolne. Sve se to dešavalo u vremenu kada se raspravljalo da li je žena uopšte čovek ili samo dodatak muškarcu. Ibzen ne sledi ovaj siže, on dramu „Nora” drugačije vodi i razrešava, a Norin muž nije profesor književnosti već direktor Deoničarske banke. On je oličenje moći, i takvog je psihološkog sklopa da se u njemu ogleda sav narcizam muškocentričnog sveta. U predstavi je akcenat na Norinom: Ne! Na putu koji vodi do toga da ona osvesti čemu sve kaže: Ne! Na procesu, dramskoj situaciji koja je dovodi do neophodnosti da misli o slobodi od mimikrije. „Ja imam dužnost prema samom sebi”, napisao je Ibzen kad je napuštao pozorište u Bergenu i prelazio u pozorište u Kristijaniji. Te iste reči izgovara Nora. U Noru je upisao sebe. Kao Flober kad je pisao: Ema Bovari ‒ to sam ja. Imati dužnost prema sebi ne znači biti hladni individualista i narcis.

Nora – žena, mit ili objekat? Koliko je scenski zahtevno iznijansirati, a da ne upadnete u zamku?

Ibzen je pisao dramu pre nego što je postojala psihoanaliza, a poznavao je dinamiku nesvesnog pre nego što je formulisan taj pojam. Frojd, Jung, Šandor Ferenci, Lu Andreas Salome analizirali su likove iz Ibzenovih drama kao da su stvarni ljudi. Ibzen raskida sa pojmom tipa u drami, i razvija likove kao složene strukture ljudskih motiva, ciljeva, postupaka. Nora je složen dramski lik, i to me privlači baš kao što me je lik Čehovljevog Ivanova privlačio kao rebus. A Nada Šargin je glumica u čijem umetničkom biću živi čitav orkestar. Neverovatna je njena suptilnost, istinitost i snaga scenskog života. U mojoj režiji Nora nije moj rediteljski objekat kojim manipulišem i plakatski koristim. Naprotiv, želim da što više osvetlim njenu unutrašnju dramu, njene majstorske mimikrije, dinamiku njenog lavirinta kojim luta dok ne dođe do svoje iskrenosti-istinitosti, do prevratničkog dovođenja u pitanje sopstvene egzistencije.

„Nora” je uzdrmala i dovela u pitanje postulate građanskog društva s kraja 19. veka, zatim je ponosno zakoračila u 20. vek... Dokle je Nora stigla u potrazi za svojim ja?

Šta se dogodilo sa Norom posle Ibzenovog dramskog kraja, razgrevalo je maštu publike i mnogih umetnika, pa su pisani nastavci drame, vođene polemike, glumice su odbijale da igraju Noru, odnosno želele su da menjaju kraj drame. U tom pitanju šta je bilo posle, vidim zamku prizivanja nagrade ili kazne za individualnu Norinu revoluciju. A suština nije ni u nagradi ni u kazni, za mene je suština Ibzenove drame u trenutku prosvetljenja ‒ trenutku u kojem čovek prozire svoj život, sebe u datim okolnostima, odbacuje laž, ne želi da bude žrtva, i kreće putem iskrenosti, ne pitajući se o nagradi ili kazni.