Trijumvirat serijskih ubica

Još jedna Annus Horribilis, strašna godina.

Nije baš za blagdansko raspoloženje, ali šta ću. Pandemija se još krije pod jelkom, a za budućnost su i opasnije klimatska kriza koja je raspalila buktinje nezabeležene u novijoj istoriji čovečanstva i pretnja globalnih socijalnih potresa.

Planeta Zemlja je na ivici ambisa. Atmosfera se nezadrživo zagreva. Paljenjem uglja, nafte i gasa temperatura Zemlje je podignuta za 1,1 stepen Celzijusa od 19. veka. Poslednja decenija je najtoplija u poslednjih 125.000 godina! Nivoi ugljen-dioksida u atmosferi najviši su u poslednjih dva miliona godina!

Glečeri se tope, a nivo mora raste. Nadiru pustinje i nestaju šume. Vrućine i suše, kiše i poplave postaju serijske ubice. Ovo više nisu naučna predviđanja već stvarnost u realnom vremenu.

Presuda za klimatske zločine protiv čovečnosti je izrečena: ljudi su krivi da ne mogu da budu krivlji. Čovek je izazvao „neviđene” i „nepovratne” promene, ali klimatska politika postavila je nacionalni egoizam iznad planetarne odgovornosti.

Političarima od kojih se očekuju odgovori na izazove upadljivo se nigde ne žuri. Konferišu. Preplavljeni smo njihovim olako datim obećanjima. Klimatska politika je nacionalni egoizam postavila iznad planetarne odgovornosti.

Korona je postala casus belli u odnosima Vašingtona i Pekinga. Zapad se više bavi usponom Kine nego pokušajima spasavanja sve krhkijeg sveta. Kini ne pada na pamet da obori potrošnju uglja barem do 2030. i tako doprinese smanjivanju efekta gasova staklene bašte. Sebično. Gotovo patetičan nedostatak globalne odgovornosti i solidarnosti.

Ako se ovako nastavi, moraće da eksplodira. Najveća opasnost je što sve lako može da sklizne u etničke, rasne i druge vrste konflikta, nasilja i haosa. Ovakav košmarni scenario još može da se izbegne kolektivnom akcijom sveta, napominju eksperti, ali plašim se da će se čovečanstvo, kao i čovek, opametiti tek posle nekog ozbiljnog udara.

Drugu godinu zaredom kovid 19 je sejao smrt, konfuziju, vakcina nacionalizam, zaključavanja, gubitke poslova, haos po školama, nevolje sa putovanjima... Virus funkcioniše kao detektor neuspeha mnogih državnih sistema javnog zdravlja koji bi da ga pretvore u unosnu političku robu. Ima li svet kapacitete da okonča pandemiju?

U Australiji antiterorističke jedinice po ulicama jure prolaznike bez maske i sa njima se obračunavaju kao da su džihadisti Al Kaide. Trenaž ljudskog strpljenja? Navikavanje na pokornost za postkorona vremena? Okupacija socijalnog prostora? Orvelijanski eksperimenti? Kod nas je vlast uspostavila kovidokratiju.

Virus nastavlja da mutira u nove, prenosivije i na vakcine otpornije varijante. Pandemije ne umiru, one samo onemoćavaju. Jedna ozbiljna studija na koju se poziva londonski „Ekonomist” otkriva da politički nemiri imaju tendenciju vrhunca dve godine nakon što tipična epidemija počne.

Tu smo znači. Kakva ohrabrujuća vest za „ekološke ustanike” u Srbiji, pokret koji širi svoju zelenu agendu. Baš onako kako to čine njegovi rođaci u Nemačkoj koji su prestali da budu aktivisti borbe protiv nuklearnih elektrana i postali faktor vlasti i politike pozicionirajući se levo od centra. Zajedno sa socijaldemokratama popunjavaju vakuum u koji su se poslednjih godina agresivno uselili razni desničarski demagozi i nacionalistički populisti.

Klimatski aktivisti ozbiljno razmišljaju o vazduhu koji se udiše, o vodi koja se pije. Partije zelenih u nezadrživom usponu uzimaju glasove tradicionalnim strankama čija dominacija slabi. Godina 2022. biće njihova.

Kombinacija nezabeleženih klimatskih udara i kovida 19 nanela je neizmerne štete ekonomijama sveta, pa je izvesno da će biti okidač nove socijalne i ekonomske nestabilnosti. Epidemije po pravili intenziviraju linije podela u društvu, pa ni ova nije izuzetak. Korona je produbila mnoge rascepe, uključujući i generacijski. Socijalne podele pretvorene su u političke antagonizme.

Ekonomska nejednakost između i unutar država dostigla je nivoe nezamislive u predpandemijskom svetu. Sve je više siromašnih dok je manjina ekstremno bogatih i nekoliko velikih korporacija krizu iskoristila da uveća svoje imetke. U kakvom to svetu živimo? Simptomi bahatog ludila se uvećavaju.

Ilon Mask mogao bi da postane prvi trilijarder sveta – vlasnik bogatstva većeg od 1.000 milijardi dolara! Privatnim jahtama dužim od 150 metara ruski oligarsi pokazuju da ne žele olako da prepuste prvo mesto luksuz rasipništva saudijskim prinčevima.

Džef Bezos je potrošio 5,5 milijardi dolara za četiri minuta boravka u kosmosu – iznos koji je mogao da se upotrebi za nabavku dve milijarde doza vakcina za siromašne zemlje. U Kaliforniji je registarska tablica sa oznakom „MM” prodata za 24 miliona dolara!

Šta će biti sa socijalnim inženjeringom iz vremena pandemije tek ćemo ustanoviti, ali potmulo ili otvoreno nezadovoljstvo zbog dramatično uvećavajućih socijalnih razlika već se širi kako po bogatom, tako i po siromašnom svetu. Srednje klase, amortizeri svakog društva, lagano kopne.

Razne multinacionalne kompanije – od „Gugla” i „Fejsbuka” do „Vize” i „Masterkarda” – znaju intimne detalje naših privatnih života, ali istovremeno živimo u mračnom dobu statistike koja vlastima omogućava da nas zasipa brojkama i procentima – bez analize kuda nepravična raspodela opšteg bogatstva vodi.

Nema te socijalne vakcine koja će brzo zalečiti stare rane. Socijalne nejednakosti se uvećavaju a pandemija ih je, poput postrojenja u Cernu, ubrzala. Ko bude prvi reagovao, ima šansu da izbegne nepredvidljive socijalne turbulencije. Ko na vreme ne prepozna njihov eksplozivni potencijal, moraće da se seli sa vlasti.

Mnogi su, iz razumljivih razloga, pogubili nadu u bolje sutra. Nada se možda čini neuhvatljivom, ali nema mesta neverici. Zato, Srećna Nova godina svim vašim nadama!