Šta pisci imaju protiv Izraela

Sali Runi je među ljubiteljima literature poznata po bestseleru „Normalni ljudi”, ali su za nju u 2021. čuli i oni koji manje prate umetnost, a više politička zbivanja.

Irska književnica važi za „vunderkinda”, jer uživa planetarnu slavu sa samo 30 godina. Zato su svi svetski mediji javili kad je u oktobru u znak protesta protiv, kako smatra, okupacije Palestine odbila da njena nova knjiga bude prevedena na hebrejski. Sali Runi se svrstala u red pisaca koji su javno pokrenuli palestinsko pitanje, zamerivši se Izraelu i pretrpevši salvu napada, između ostalog i kritike za antisemitizam.

Kako je objasnila autorka „Normalnih ljudi”, ponosna je na to što su njene ranije knjige prevedene na hebrejski, ali ne želi da ustupi prava i za prevod romana „Bajni svete, gde si ti” jer se zainteresovana izraelska izdavačka kuća nije „ogradila od aparthejda, niti podržala prava palestinskog naroda”. Dodala je i da će rado ustupiti prava izdavaču koji deli njena politička shvatanja, preneo je Bi-Bi-Si.

Sali Runi podržava bojkot Izraela zbog politike tamošnje vlade prema Palestincima. Pobornici ovog pokreta pozivaju međunarodnu javnost da prekine ekonomske, kulturne i akademske veze s Izraelom da bi se na ovu zemlju izvršio pritisak da promeni ponašanje prema Zapadnoj obali i Gazi.

Čim se autorka izjasnila za bojkot, to je pokrenulo raspravu na društvenim mrežama i izazvalo oštre komentare iz Izraela. Dva najveća lanca knjižara u Izraelu prestala su da prodaju njene knjige. Iz vlade su poručili da je autorkin kulturni bojkot – „antisemitizam u novom ruhu”.

Osim što je ostvarila komercijalni uspeh, Sali Runi je pobrala i pohvale književnih kritičara. Serija koja je nastala po romanu „Normalni ljudi” takođe je veoma popularna. Irska književnica uživa ugled jednog od najboljih mlađih pisaca i njeni politički istomišljenici se nadaju da će njen uticaj na publiku na svim meridijanima pomoći da se u svetu više govori o palestinskom pitanju.

I ranije kad su ugledni pisci kritikovali Izrael zbog politike prema Palestincima izbijale su medijske senzacije na granici međunarodnog skandala.

Nemački nobelovac Ginter Gras je 2001. u intervjuu za „Špigl” kazao da su izraelska naselja koja se šire po palestinskoj zemlji „kriminalna delatnost”. Onda je 2012. u listu „Zidojče cajtung” objavio pesmu u kojoj je osudio to što Izrael preti Iranu nuklearnim oružjem i što Nemačka prodaje nuklearne podmornice Izraelu. Gras je jevrejsku državu nazvao „pretnjom po mir u svetu”, a Zapad „licemernim”, pozivajući međunarodnu zajednicu da obrati pažnju na izraelski i iranski nuklearni program.

Tačno kako je autor „Limenog doboša” i predvideo, na njega se sručila lavina optužbi da je antisemita. Izraelska vlada mu je zabranila ulazak u Izrael, a tadašnji premijer Benjamin Netanijahu izjavio je da nemački autor „na sraman način moralno izjednačava Izrael i Iran” i podsetio da je nemački pisac 60 godina krio da je bio u SS jedinicama.

Iako je dotad uživao ugled književnog genija i moralne savesti nemačkog društva, Ginter Gras je 2006. umrljao reputaciju jer je u autobiografiji otkrio da je sa 17 godina nakratko ušao u nacističku paramilitarnu organizaciju. Nije mu toliko zamereno što je bio član SS-a, jer su mnogi tinejdžeri pred kraj rata primoravani da se priključe jedinicama, već što je decenijama ćutao o tome, sve vreme kritikujući nacizam i pozivajući sunarodnike da se suoče s prošlošću.

Ginter Gras je šokirao mnoge i u domovini, jer je prekršio tabu da se u Nemačkoj nikad ne kritikuje Izrael. Pojedini političari su njegovu pesmu nazvali „gnusnom”, mediji su aludirali na njegove godine (tad je imao 85 godina) i pisali da ne zna o čemu priča, a bilo je i kolega koje su ga otvoreno proglasile ludim.

Upozorivši da Izrael zvecka oružjem i preti nuklearnim ratom koji bi „mogao da izbriše Irance s lica zemlje”, Ginter Gras se opasno približio reči „Holokaust”, ali se ipak suzdržao od jasnog poređenja, za razliku od portugalskog nobelovca Žozea Saramaga.

Saramago je početkom veka tadašnjeg izraelskog premijera Arijela Šarona nazvao „ratnim zločincem” koji sprovodi ono što je „od 1948. izraelska strategija – najpre treba zgaziti Palestince da bi se onda pregovaralo s onima koji preteknu”. Posle posete Ramali na Zapadnoj obali 2002. kazao je da je „ono što se dešava u Palestini zločin uporediv s onim što se dogodilo u Aušvicu” i poručio da „Jevreji više nisu vredni sažaljenja zbog patnje tokom Drugog svetskog rata”. Tada su knjige najpoznatijeg portugalskog pisca povučene iz izraelskih knjižara. Jedan od najpopularnijih izraelskih pisaca Amos Oz je primetio: „Izraelska okupacija je nepravedna, ali uporediti je s nacistima bilo bi isto kao uporediti Saramaga sa Staljinom”. Bila je to aluzija na činjenicu da je Saramago bio član Komunističke partije u Portugaliji.

U vreme žestokih sukoba između Izraela i Palestinaca 2008. Saramago je na svom blogu pisao da Izrael „zlostavlja palestinski narod” i da je to „šezdeset godina neprekidnog izraelskog nasilja, poniženja i prezira, čije su žrtve Palestinci”. Poručio je da bi svet trebalo da digne glas „protiv laganog, ali sistematskog genocida koji Izrael sprovodi nad izmučenim palestinskim narodom”, umesto što dozvoljava „apsolutnu nekažnjivost”.

Posle ovih reči, Saramago se, kao i Ginter Gras, suočio s kampanjom osuda. Pojedini zapadni mediji prozvali su ga „militantnim”, izraelske desničarske novine „Džeruzalem post” svrstale su ga u red „megaantisemita”, dok je kanadski „Gloub end mejl” istakao da je portugalski pisac „rasista koji bi usrećio Hitlera” i da nobelovca najbolje opisuje naslov jedne od knjiga koje su mu donele svetsku slavu – „Slepilo”.