Doček sa kapetanom Mikom Antićem

Nove godine su brojanice sećanja. Književnik Pero Zubac za čitaoce „Politike” izabrao je neke od nezabravnih „zagrljaja” stare i nove godine. To je vreme kada je zagrljaj imao snagu kao lekovita reč, a sada je već dve godine u kandžama virusa korona.

Zubac je pažljivo birao uspomene na prohujale susrete 31. decembra i 1. januara ‒ od dečaštva do danas. Njima se radovao u rodnom Nevesinju, pa u studentskim sobama, kasnije sa Mikom Antićem, Duškom Trifunovićem, Titom... Posebno su mu bili dragi porodični dočeci sa suprugom Draganom i sinovima Vladimirom i Milošem, kada im je u goste dolazio Deda Mraz. Sada prazničnu čaroliju dopunjuju unuke Milena i Mej.

– U sećanju mome koje poodavno zamagljuje laka izmaglica zaborava, samo neke Nove godine, a malo ih je, ostaju da svetle kao neugasle svetiljke radosti. Detinjstvo nevesinjsko pamtim po nikad okrznutoj slozi velike porodice, stričeve i naše, u velikoj kući, nas desetoro sestara i braće. Sakupljali smo novogodišnje čestitke, a moj otac Obren, bogati predratni veletrgovac, dobijao ih je od mornara sa kojima je u Zadru služio Kraljevsku mornaricu, i poslovnih prijatelja rasutih po svetu. Neke i sada pamtim i mogao bih, kada bih umeo, da ih nacrtam – uverava Zubac, pa začas prođe mislima kroz internatske godine u Širokom Brijegu i Zrenjaninu.

– Ništa posebno, bili smo daleko od svojih domova. To je značilo gledanje televizije, bolja večera i znak da se kasnije nego obično ide na spavanje – kaže Pero i dodaje da je studentske i momačke godine dočekivao sa dragim prijateljem Prvoslavom Markovićem i sa Miroslavom Antićem i Mićom Mihajlovićem, slikarom. Obilazili su ateljee, družili se i popili po koju, pa se razilazili pre ponoći. Svako u svoju tišinu. Pratio ih je čuveni tvrđavski svirac Ilija. Mikin lični Rom.

 Iz spomenara se nasmeši i jedna posebna Nova godina na komandnom brodu Rečne ratne flotile „Kozara”.

– Mika Antić je bio mornar na Korčuli i on i ja smo svake godine na Dan mornarice bili gosti kapetana bojnog broda Jože Kelečića. Dobili smo na dar i uniforme koje smo oblačili samo za tu priliku: on kapetana fregate, a ja poručnika korvete. Pa u ormar na brodu do sledeće godine. Jednom smo tako uniformisani sa posadom dočekali neobično radosnu Novu godinu, pevajući uglavnom stare dalmatinske pesme. I pijući dobra vina – evocira sećanja Pero Zubac.

Porodična najdraža Nova godina bila je, kaže, sa prof. dr Prvoslavom Markovićem, opet, posle mnogo godina, sa suprugom mu dr Mirjanom Marković i decom u novootvorenom hotelu „Pokajnica”. Lepih i veselih nekoliko dana.

Dok je njegov sin Vladimir verovao da postoji Deda Mraz, obeležavali su Nove godine uz obaveznu jelku i igračake, sa prijateljima u danima posle dočeka. Tako i kada se rodio Miloš, do njegove pete godine, dolazio im je u stan novosadski Deda Mraz Velja Macut, bio je to pravi dar za njihove sinove.

 – Deca porasla i čarolija prestala. A još baš na Novu godinu 1975. koju smo Dragana, Vladimir i ja dočekali sa pomajkom Božanom i ocem Obrenom, otac je dobio izliv krvi u mozak u petnaestom minutu nove godine. Od tada se sve u našoj porodici dešavalo oko nove godine standarno i utišano – veli Zubac i uverava da su novoveke godine za njega bez kapi alkohola. Izlazak u grad sa dvoje najbližih prijatelja pa pred doček kući.

 – Dani posle Nove godine su u našoj porodici male svečanosti. Nataša i Vladimir, Dragana i Miloš i unuke Milena i Mej su prave novogodišnje radosti. I prvi dan, na večeru kod Duška Trifunovića, svake godine i u „Instelov klub” na druženje. Dok je bilo Duška i kluba – setno govori Zubac, pa u riznici sećanja nađe još jednu godinu novu posebnu i po glavnom gostu na dočeku:

 – Drug Tito ju je dočekao u Novom Sadu. Mališa Marinković i ja smo pisali scenario, Jovan Ristić Rica je bio reditelj programa u Kongresnoj, a Ilija Slijepčević u Beloj dvorani. Doveli smo najpoznatije jugoslovenske umetnike i Dragana i ja smo baš s radošću otplesali novogodišnji tango. Ovo pomalo i neveselo sećanje ipak ću završti anegdotom koju prvi put emitujem u svet. Naime, noć pred doček napravljena je u Kongresnoj dvorani i generalna proba večere, konobari u belim rukavicama, postavljenim stolom za glavne goste i večerom kao da su oni za sofrom. Probu su nadgledali šef pokrajinskog i šef gradskog protokola Stevan i Marko, a za sto smo seli Rica i ja u sredinu, Ika Slijepčević i scenograf Vlajko Vukosav, a sto je bio za druga Tita, drugaricu Jovanku, Dušana Alimpića, predsednika Pokrajinskog komiteta SKJ i gradonačelnika (u ono vreme predsednika Skupštine opštine) Novog Sada Jovana Dejanovića. Konobar pred mene donosi viski „čivas” sa ledom, a pred Ricu neki lepi sok u otmenijoj čaši. Rica pita zašto njemu sok, a oberkelner Vidoje kaže: „Pa vi ste drugarica Jovanka”. Bar malo osmeha uz ovu moju ne baš veselu priču – završava Pero Zubac svoje kazivanje o vremenu kada se godina koja seda na tron i obećava 365 ili 366 srećnih i berićetnih dana drugačije dočekivala. Ova, 2022. godina, koja je ispred nas, neka daruje blagostanje ljudima širom planete, a za sve drugo, čovek će se sam snaći.