Дочек са капетаном Миком Антићем

Нове године су бројанице сећања. Књижевник Перо Зубац за читаоце „Политике” изабрао је неке од незабравних „загрљаја” старе и нове године. То је време када је загрљај имао снагу као лековита реч, а сада је већ две године у канџама вируса корона.

Зубац је пажљиво бирао успомене на прохујале сусрете 31. децембра и 1. јануара ‒ од дечаштва до данас. Њима се радовао у родном Невесињу, па у студентским собама, касније са Миком Антићем, Душком Трифуновићем, Титом... Посебно су му били драги породични дочеци са супругом Драганом и синовима Владимиром и Милошем, када им је у госте долазио Деда Мраз. Сада празничну чаролију допуњују унуке Милена и Меј.

– У сећању моме које поодавно замагљује лака измаглица заборава, само неке Нове године, а мало их је, остају да светле као неугасле светиљке радости. Детињство невесињско памтим по никад окрзнутој слози велике породице, стричеве и наше, у великој кући, нас десетoро сестара и браће. Сакупљали смо новогодишње честитке, а мој отац Обрен, богати предратни велетрговац, добијао их је од морнара са којима је у Задру служио Краљевску морнарицу, и пословних пријатеља расутих по свету. Неке и сада памтим и могао бих, када бих умео, да их нацртам – уверава Зубац, па зачас прође мислима кроз интернатске године у Широком Бријегу и Зрењанину.

– Ништа посебно, били смо далеко од својих домова. То је значило гледање телевизије, боља вечера и знак да се касније него обично иде на спавање – каже Перо и додаје да је студентске и момачке године дочекивао са драгим пријатељем Првославом Марковићем и са Мирославом Антићем и Мићом Михајловићем, сликаром. Обилазили су атељее, дружили се и попили по коју, па се разилазили пре поноћи. Свако у своју тишину. Пратио их је чувени тврђавски свирац Илија. Микин лични Ром.

 Из споменара се насмеши и једна посебна Нова година на командном броду Речне ратне флотиле „Козара”.

– Мика Антић је био морнар на Корчули и он и ја смо сваке године на Дан морнарице били гости капетана бојног брода Јоже Келечића. Добили смо на дар и униформе које смо облачили само за ту прилику: он капетана фрегате, а ја поручника корвете. Па у ормар на броду до следеће године. Једном смо тако униформисани са посадом дочекали необично радосну Нову годину, певајући углавном старе далматинске песме. И пијући добра вина – евоцира сећања Перо Зубац.

Породична најдража Нова година била је, каже, са проф. др Првославом Марковићем, опет, после много година, са супругом му др Мирјаном Марковић и децом у новоотвореном хотелу „Покајница”. Лепих и веселих неколико дана.

Док је његов син Владимир веровао да постоји Деда Мраз, обележавали су Нове године уз обавезну јелку и играчаке, са пријатељима у данима после дочека. Тако и када се родио Милош, до његове пете године, долазио им је у стан новосадски Деда Мраз Веља Мацут, био је то прави дар за њихове синове.

 – Деца порасла и чаролија престала. А још баш на Нову годину 1975. коју смо Драгана, Владимир и ја дочекали са помајком Божаном и оцем Обреном, отац је добио излив крви у мозак у петнаестом минуту нове године. Од тада се све у нашој породици дешавало око нове године стандарно и утишано – вели Зубац и уверава да су нововеке године за њега без капи алкохола. Излазак у град са двоје најближих пријатеља па пред дочек кући.

 – Дани после Нове године су у нашој породици мале свечаности. Наташа и Владимир, Драгана и Милош и унуке Милена и Меј су праве новогодишње радости. И први дан, на вечеру код Душка Трифуновића, сваке године и у „Инстелов клуб” на дружење. Док је било Душка и клуба – сетно говори Зубац, па у ризници сећања нађе још једну годину нову посебну и по главном госту на дочеку:

 – Друг Тито ју је дочекао у Новом Саду. Малиша Маринковић и ја смо писали сценарио, Јован Ристић Рица је био редитељ програма у Конгресној, а Илија Слијепчевић у Белој дворани. Довели смо најпознатије југословенске уметнике и Драгана и ја смо баш с радошћу отплесали новогодишњи танго. Ово помало и невесело сећање ипак ћу завршти анегдотом коју први пут емитујем у свет. Наиме, ноћ пред дочек направљена је у Конгресној дворани и генерална проба вечере, конобари у белим рукавицама, постављеним столом за главне госте и вечером као да су они за софром. Пробу су надгледали шеф покрајинског и шеф градског протокола Стеван и Марко, а за сто смо сели Рица и ја у средину, Ика Слиjeпчевић и сценограф Влајко Вукосав, а сто је био за друга Тита, другарицу Јованку, Душана Алимпића, председника Покрајинског комитета СКЈ и градоначелника (у оно време председника Скупштине општине) Новог Сада Јована Дејановића. Конобар пред мене доноси виски „чивас” са ледом, а пред Рицу неки лепи сок у отменијој чаши. Рица пита зашто њему сок, а оберкелнер Видоје каже: „Па ви сте другарица Јованка”. Бар мало осмеха уз ову моју не баш веселу причу – завршава Перо Зубац своје казивање о времену када се година која седа на трон и обећава 365 или 366 срећних и берићетних дана другачије дочекивала. Ова, 2022. година, која је испред нас, нека дарује благостање људима широм планете, а за све друго, човек ће се сам снаћи.