Na mladima svet ostaje

Dok su postojale orgulje u Domu sindikata u Beogradu, niko se nije setio da inicira međunarodni festival orgulja. Pošto je crkva Blažene djevice Marije na Neimaru 2000. godine dobila nove skupocene orgulje (inicijator Mario Bjelanović, savetnik Andrija Galun, graditelj Frančesko Zanin iz Italije), inicijativu je ostvario Kulturni centar Beograda (Nena Mihajlović) i, svake godine u leto, tokom dve nedelje, odvija semeđunarodni festival nazvan „Dani orgulja” – Dies organorum. U saradnji sa stranim kulturnim centrima i ambasadama, brojna beogradska publika /sa slobodnim ulazom/ verno godinama prati sjajne i poznate umetnike koji dolaze iz bližeg i daljeg okruženja i svojom bogatom maštom i sposobnošću otkrivaju i nama a i sebi, u najširoj lepezi, lepotu i raznovrsne mogućnosti registara ove beogradske „kraljice svih instrumenata”.

Ove godine, nešto ranije (te se poneko veče poklopilo sa već redovnim julskim „Čelofestom”), Osmi festival orgulja je svečano otvorio, 27. juna uveče, maestralni britanski umetnik Dejvid Sanger, koji je odmah postavio tako visoki standard programiranja i sviranja, da su mu se, tek poslednje večeri, 14. jula, uspeli da približe – i to mladi – polaznici, još studenti letnje škole orgulja (njih devetoro, domaći i iz bliže okoline), koji su i svojim odabranim programom i sviranjem pokazali izuzetnu spremnost i spretnost u savladavanju ovog teškog instrumenta, ali i maštovitu upotrebu registara. Upravo studenti tih istih umetnika koji su nam za vreme festivala pokazali svoje sposobnosti majstora ovog instrumenta: iz Češke, Španije, Italije i dvojica iz Velike Britanije.

Jedini se Dejvid Sanger setio da zabeleži 100-godišnjicu rođenja Olivijea Mesijana (1908–1992), velikog orguljaša i uglednog kompozitora XX veka; pri tome, nije zaboravio ni svoju englesku tradiciju unazad 400 godina i odabrao izuzetne predstavnike, jednog, gotovo zaboravljenog, a izvanredno zanimljivog Semjuela Vezlija, pored Orlanda Gibonsa, Vona Viljemsa, Keneta Lejtona i Herberta Hauelza, a majstorski svirao i Johana Sebastijana Baha. Veče je efektno završio Alegrom Luja Vjerna. Očekivanje da će i ostali umetnici ponuditi nešto slično iz svoje tradicije nije se ispunilo. Iz šarolikog programa Kristofera Stembridža u pamćenju je ostao, u njegovoj interpretaciji, neočekivan Satijev „Kirije” (na orguljama) i briljantna „Arabeska” Luja Vjerna.

Posebno treba istaći mlade polaznike, to su: pre svih, Branka Đorđević (svirala Preludijum Nikolausa Brunsa) i Kristijan Rosoaga (iz Rumunije) sa Tokatom Ežena Žigua, zatim Dragana Nešić (sa Benediktusom Viljema Lojda Vebera – oca poznatijeg Endrjua Lojda Vebera), Marija Družijanić sa izvanredno izvedenim „Litanijama” Žana Alena, Jovana Vakić sa prelepom Pahelbelovom „Arijom”, kao i Dušan Vilić, Oana Marija Bran i Robert Aleks Roi. Za uspešan rad sa profesorima-orguljašima (D. Sanger, K. Stembridž, P. Kohout, A. Galan, E. Beloti, D. Miklavčić /selektor/ i predavač Katarina Larisa Paeh) dobili su diplome.

Sviranje kamernog ansambla uz orgulje u crkvi trebalo bi preispitati, jer im intonacije nisu bile usklađene – bila su to dva različita zvučna sveta i nije se mogao steći adekvatan utisak dela (Hendl, Kovačević, na primer). Primedba se ne odnosi na same orgulje, koje su i na temperaturi od 34 stepena bile savršeno naštimovane (Mario i Kristijan Bjelanović) i čudesno zvučale.

Ostalo je otvoreno još jedno veoma važno pitanje. Nedavno preminuli profesor na FMU u Beogradu, orguljaš Andrija Galun, svojevremeno je jako nastojao da povrati orgulje u Dom sindikata, u čemu nije uspeo, a njegovih naslednika, profesora iz Beograda, Kragujevca, Novog Sada, itd. nema ni na festivalu. A saradnja bi bila potpunija sa najbližim okruženjem, a ne samo sa onima podalje.