На младима свет остаје

Док су постојале оргуље у Дому синдиката у Београду, нико се није сетио да иницира међународни фестивал оргуља. Пошто је црква Блажене дјевице Марије на Неимару 2000. године добила нове скупоцене оргуље (иницијатор Марио Бјелановић, саветник Андрија Галун, градитељ Франческо Занин из Италије), иницијативу је остварио Културни центар Београда (Нена Михајловић) и, сваке године у лето, током две недеље, одвија семеђународни фестивал назван „Дани оргуља” – Dies organorum. У сарадњи са страним културним центрима и амбасадама, бројна београдска публика /са слободним улазом/ верно годинама прати сјајне и познате уметнике који долазе из ближег и даљег окружења и својом богатом маштом и способношћу откривају и нама а и себи, у најширој лепези, лепоту и разноврсне могућности регистара ове београдске „краљице свих инструмената”.

Ове године, нешто раније (те се понеко вече поклопило са већ редовним јулским „Челофестом”), Осми фестивал оргуља је свечано отворио, 27. јуна увече, маестрални британски уметник Дејвид Сангер, који је одмах поставио тако високи стандард програмирања и свирања, да су му се, тек последње вечери, 14. јула, успели да приближе – и то млади – полазници, још студенти летње школе оргуља (њих деветоро, домаћи и из ближе околине), који су и својим одабраним програмом и свирањем показали изузетну спремност и спретност у савладавању овог тешког инструмента, али и маштовиту употребу регистара. Управо студенти тих истих уметника који су нам за време фестивала показали своје способности мајстора овог инструмента: из Чешке, Шпаније, Италије и двојица из Велике Британије.

Једини се Дејвид Сангер сетио да забележи 100-годишњицу рођења Оливијеа Месијана (1908–1992), великог оргуљаша и угледног композитора XX века; при томе, није заборавио ни своју енглеску традицију уназад 400 година и одабрао изузетне представнике, једног, готово заборављеног, а изванредно занимљивог Семјуела Везлија, поред Орланда Гибонса, Вона Виљемса, Кенета Лејтона и Херберта Хауелза, а мајсторски свирао и Јохана Себастијана Баха. Вече је ефектно завршио Алегром Луја Вјерна. Очекивање да ће и остали уметници понудити нешто слично из своје традиције није се испунило. Из шароликог програма Кристофера Стембриџа у памћењу је остао, у његовој интерпретацији, неочекиван Сатијев „Кирије” (на оргуљама) и бриљантна „Арабеска” Луја Вјерна.

Посебно треба истаћи младе полазнике, то су: пре свих, Бранка Ђорђевић (свирала Прелудијум Николауса Брунса) и Кристијан Росоага (из Румуније) са Токатом Ежена Жигуа, затим Драгана Нешић (са Бенедиктусом Виљема Лојда Вебера – оца познатијег Ендрјуа Лојда Вебера), Марија Дружијанић са изванредно изведеним „Литанијама” Жана Алена, Јована Вакић са прелепом Пахелбеловом „Аријом”, као и Душан Вилић, Оана Марија Бран и Роберт Алекс Рои. За успешан рад са професорима-оргуљашима (Д. Сангер, К. Стембриџ, П. Кохоут, А. Галан, Е. Белоти, Д. Миклавчић /селектор/ и предавач Катарина Лариса Паех) добили су дипломе.

Свирање камерног ансамбла уз оргуље у цркви требало би преиспитати, јер им интонације нису биле усклађене – била су то два различита звучна света и није се могао стећи адекватан утисак дела (Хендл, Ковачевић, на пример). Примедба се не односи на саме оргуље, које су и на температури од 34 степена биле савршено наштимоване (Марио и Кристијан Бјелановић) и чудесно звучале.

Остало је отворено још једно веома важно питање. Недавно преминули професор на ФМУ у Београду, оргуљаш Андрија Галун, својевремено је јако настојао да поврати оргуље у Дом синдиката, у чему није успео, а његових наследника, професора из Београда, Крагујевца, Новог Сада, итд. нема ни на фестивалу. А сарадња би била потпунија са најближим окружењем, а не само са онима подаље.