Odlazak reditelja „novog Holivuda”

Američki reditelj srpskog porekla Piter Bogdanovič, najpoznatiji po filmovima „Poslednja bioskopska predstava” iz 1971. i „Mesec od papira” iz 1973. godine, preminuo je 6. januara, objavili su američki mediji.

Kao reditelj, pripadao je generaciji „holivudskog novog talasa” ili „novog Holivuda”, u koji se ubrajaju Brajan de Palma, Džordž Lukas, Martin Skorseze, Majkl Čimino, Fransis Ford Kopola, Vilijam Fridkin Robert Altman... U svetu filma bio je poznat po svestranosti jer je bio i scenarista, glumac, producent, kritičar i istoričar filma. Njegova drama o odrastanju „Poslednja bioskopska predstava” iz 1971, u kojoj su igrale zvezde u usponu poput Džefa Bridžisa i Sibil Šepard, donela mu je osam nominacija za Oskar, među kojima i u kategoriji režije (film je dobio dva Oskara za sporedne uloge). Posle ovog ostvarenja, koje je režirao u 32. godini, dobio je laskav epitet da je „novi Orson Vels” i „vunderkind”.

Uspeh je doživeo i s romantičnom komedijom „Što te tata pušta samu” iz 1972. sa Barbarom Strajsend i Rajanom O’Nilom u glavnim ulogama. Film je zaradio 66 miliona dolara i tako postao treći najisplativiji film 1972. godine, odmah posle „Kuma” i „Posejdonove avanture”. Tom nizu uspeha pridružio se i film „Mesec od papira” iz 1973, koji je doživeo uspeh i kod kritike, ali i na blagajnama bioskopa, dok je Tejtum O’Nil dobila Oskar za sporednu ulogu. Poznati su i njegovi filmovi „Bioskop za groš” (1976), „Dejzi Miler” (1974), „Maska” (1985), „Dan kada su se svi smejali” (1981), „Zaljubljeni porotnik” (1988)...

Rođen je u Kinstonu, u saveznoj državi Njujork, u porodici srpskog slikara i pijaniste Borislava Bogdanovića, koji je bio poreklom iz Rume, i austrijske Jevrejke Herme Robinson. Piterovi roditelji su u Ameriku došli u maju 1939, bežeći od rata u Evropi.

Kao mladić, Piter Bogdanovič je bio opsednut bioskopom, pa je godišnje gledao i po četiri stotine filmova. Godine 1950. režirao je dramu Kliforda Odetsa „Veliki nož”. Pedesetih godina 20. veka pohađao je kurseve glume kod Stele Adler, a šezdesetih je u njujorškim umetničkim krugovima postao poznat kao urednik filmskog programa Muzeja savremene umetnosti (MoMA). U to vreme glumio je na raznim pozorišnim festivalima. Od zaborava je spasao pionire američke kinematografije kao što je Alan Dvon. Njegova opsesija bioskopom i posvećen rad u muzeju MoMA rezultirali su knjigama „Filmsko delo Orsona Velsa” i „Zovem se Džon Ford. Ja pravim vesterne”, u kojima daje prikaz rada dvojice reditelja, čije filmove je posebno analizirao. Ukupno je napisao desetak knjiga o filmu. Bio je pod uticajem francuskih sineasta i filmskih kritičara, naročito Fransoa Trifoa. Pre karijere reditelja jedno vreme je pisao za časopis „Eskvajer” i te članke objavio u knjizi „Pieces of Time”.

Zbog nekih detalja iz privatnog života, kao i neslaganja s producentskim kućama, jedno vreme je bio nepoželjno ime za producente, pa se ponovo vratio glumi i pisanju. Dva puta je i bankrotirao. Ipak, kritiku i publiku ponovo je osvojio 2002. godine filmom „The Cat’s Meow”, a Svetska federacija filmskih arhiva (FIAF) dodelila mu je 2007. godine nagradu za životno delo, svrstavajući ga rame uz rame s velikanima kao što su Bergman ili De Oliveira.

Bogdanovič je bio gost Beograda još na početku Festa, sedamdesetih godina 20. veka, a poslednji put je bio na 40. Festu 2012, kada mu je uručen „Zlatni pečat” Jugoslovenske kinoteke (te godine festival su otvorili Jirži Mencl i on). Tom prilikom je na konferenciji za medije rekao da nema utisak da je Srbija negativno predstavljena u savremenom američkom filmu.

„Nisam video nijedan film koji portretiše Srbe negativno. Možda ja ne gledam mnogo filmova, ali nemam takav utisak”, rekao je i dodao da je „bilo negativnosti ranije, 1999. godine, u vreme Klintonove administracije, kada je Srbija bombardovana, za šta nisam mislio da je potrebno”.

„Sada nisam svestan posebnih antisrpskih osećanja u Americi mada, naravno, mnogi ljudi ne razumeju politička dešavanja na Balkanu”, naglasio je i rekao da ne zna mnogo o svom srpskom poreklu, ali da je za to ekspert njegova sestra. Konferenciji za medije tada su prisustvovali i predstavnici Rume, varoši iz koje je poreklom njegov otac, i poklonili mu fotografiju nekadašnje porodične kuće i rezultate istraživanja o njegovim korenima.

Kad je reč o savremenom srpskom filmu, rekao je da u Holivudu, nažalost, nema poznavanja bilo koje strane kinematografije i dodao da je nekada, posebno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, bila bolja klima za strani film u Americi, ali da je to nestalo. „Ne mislim da postoji svest o srpskom filmu. Ljudi su eventualno čuli za Kusturicu”, rekao je on.

Govoreći o svojoj filmskoj svestranosti, rekao je da sebe prvenstveno vidi kao reditelja i da u režiji najviše uživa, da mu je ona najizazovnija jer je najobuhvatnija, a da mu gluma dođe kao odmor. A povodom bloga na kom je tada pisao o starim filmovima, rekao je da je za ukupnu filmsku kritiku bila bolja klima šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

„Postojala je prava filmska kultura, ozbiljno se razgovaralo i pisalo o filmu. I publika je bila inteligentnija. Moji studenti na Univerzitetu Severna Karolina misle da film počinje od ’Razjarenog bika’, nemaju strpljenja za starije filmove. To je obeshrabrujuće. U Evropi nije tako, ali Amerika je mlada zemlja. Mi nemamo tradiciju tradicije”, rekao je tada.