Одлазак редитеља „новог Холивуда”

Амерички редитељ српског порекла Питер Богданович, најпознатији по филмовима „Последња биоскопска представа” из 1971. и „Месец од папира” из 1973. године, преминуо је 6. јануара, објавили су амерички медији.

Као редитељ, припадао је генерацији „холивудског новог таласа” или „новог Холивуда”, у који се убрајају Брајан де Палма, Џорџ Лукас, Мартин Скорсезе, Мајкл Чимино, Фрaнсис Форд Копола, Вилијам Фридкин Роберт Алтман... У свету филма био је познат по свестраности јер је био и сценариста, глумац, продуцент, критичар и историчар филма. Његова драма о одрастању „Последња биоскопска представа” из 1971, у којој су играле звезде у успону попут Џефа Бриџиса и Сибил Шепард, донела му је осам номинација за Оскар, међу којима и у категорији режије (филм је добио два Оскара за споредне улоге). После овог остварења, које је режирао у 32. години, добио је ласкав епитет да је „нови Орсон Велс” и „вундеркинд”.

Успех је доживео и с романтичном комедијом „Што те тата пушта саму” из 1972. са Барбaром Стрaјсенд и Рајаном О’Нилом у главним улогама. Филм је зарадио 66 милиона долара и тако постао трећи најисплативији филм 1972. године, одмах после „Кума” и „Посејдонове авантуре”. Том низу успеха придружио се и филм „Месец од папира” из 1973, који је доживео успех и код критике, али и на благајнама биоскопа, док је Тејтум О’Нил добила Оскар за споредну улогу. Познати су и његови филмови „Биоскоп за грош” (1976), „Дејзи Милер” (1974), „Маска” (1985), „Дан када су се сви смејали” (1981), „Заљубљени поротник” (1988)...

Рођен је у Кинстону, у савезној држави Њујорк, у породици српског сликара и пијанисте Борислава Богдановића, који је био пореклом из Руме, и аустријске Јеврејке Херме Робинсон. Питерови родитељи су у Америку дошли у мају 1939, бежећи од рата у Европи.

Као младић, Питер Богданович је био опседнут биоскопом, па је годишње гледао и по четири стотине филмова. Године 1950. режирао је драму Клифорда Одетса „Велики нож”. Педесетих година 20. века похађао је курсеве глуме код Стеле Адлер, а шездесетих је у њујоршким уметничким круговима постао познат као уредник филмског програма Музеја савремене уметности (МоМА). У то време глумио је на разним позоришним фестивалима. Од заборава је спасао пионире америчке кинематографије као што је Алан Двон. Његова опсесија биоскопом и посвећен рад у музеју МоМА резултирали су књигама „Филмско дело Орсона Велса” и „Зовем се Џон Форд. Ја правим вестерне”, у којима даје приказ рада двојице редитеља, чије филмове је посебно анализирао. Укупно је написао десетак књига о филму. Био је под утицајем француских синеаста и филмских критичара, нарочито Франсоа Трифоа. Пре каријере редитеља једно време је писао за часопис „Есквајер” и те чланке објавио у књизи „Pieces of Time”.

Због неких детаља из приватног живота, као и неслагања с продуцентским кућама, једно време је био непожељно име за продуценте, па се поново вратио глуми и писању. Два пута је и банкротирао. Ипак, критику и публику поново је освојио 2002. године филмом „The Cat’s Meow”, а Светска федерација филмских архива (ФИАФ) доделила му је 2007. године награду за животно дело, сврставајући га раме уз раме с великанима као што су Бергман или Де Оливеира.

Богданович је био гост Београда још на почетку Феста, седамдесетих година 20. века, а последњи пут је био на 40. Фесту 2012, када му је уручен „Златни печат” Југословенске кинотеке (те године фестивал су отворили Јиржи Менцл и он). Том приликом је на конференцији за медије рекао да нема утисак да је Србија негативно представљена у савременом америчком филму.

„Нисам видео ниједан филм који портретише Србе негативно. Можда ја не гледам много филмова, али немам такав утисак”, рекао је и додао да је „било негативности раније, 1999. године, у време Клинтонове администрације, када је Србија бомбардована, за шта нисам мислио да је потребно”.

„Сада нисам свестан посебних антисрпских осећања у Америци мада, наравно, многи људи не разумеју политичка дешавања на Балкану”, нагласио је и рекао да не зна много о свом српском пореклу, али да је за то експерт његова сестра. Конференцији за медије тада су присуствовали и представници Руме, вароши из које је пореклом његов отац, и поклонили му фотографију некадашње породичне куће и резултате истраживања о његовим коренима.

Кад је реч о савременом српском филму, рекао је да у Холивуду, нажалост, нема познавања било које стране кинематографије и додао да је некада, посебно педесетих и шездесетих година 20. века, била боља клима за страни филм у Америци, али да је то нестало. „Не мислим да постоји свест о српском филму. Људи су евентуално чули за Кустурицу”, рекао је он.

Говорећи о својој филмској свестраности, рекао је да себе првенствено види као редитеља и да у режији највише ужива, да му је она најизазовнија јер је најобухватнија, а да му глума дође као одмор. А поводом блога на ком је тада писао о старим филмовима, рекао је да је за укупну филмску критику била боља клима шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

„Постојала је права филмска култура, озбиљно се разговарало и писало о филму. И публика је била интелигентнија. Моји студенти на Универзитету Северна Каролина мисле да филм почиње од ’Разјареног бика’, немају стрпљења за старије филмове. То је обесхрабрујуће. У Европи није тако, али Америка је млада земља. Ми немамо традицију традиције”, рекао је тада.