Još o državnim stanovima

U svom dopisu „Lament nad sudbinom onih koji nisu dobili društvene stanove” objavljenom 17. januara u rubrici Među nama, gospodin Rade Lečić, povodom teksta dr Dragana S. Vujnovića, objavljenog ranije u istoj rubrici, tvrdi da pojedine činjenice iz teksta dr Vujnovića „iritiraju... začuđujućim neznanjem ili namerom” jer ne navodi kriterijume za nekadašnji način dodele društvenih stanova, odnosno da mladi radnici sa manje staža nisu ni mogli da se nadaju stanu ili kreditu.

Naprotiv, tekst dr Vujnovića, čak i u manjoj meri nego što je trebalo, odslikava stvarno stanje u ovoj oblasti. Osnovni kriterijum za dodelu stana ili kredita, pored godina staža, bio je i neposedovanje uslovne stambene jedinice u okolini, npr. 60 kilometara od grada u kojem se stan dodeljuje. Jasno je da su ovim bili privilegovani svi radnici koji nisu iz tog grada, nego iz unutrašnjosti, bez obzira na to kakva su i kolika imanja i kuće imali u svojim rodnim mestima, ili drugim gradovima.

Kategorija „uslovna” stambena jedinica je bila toliko „rastegljiva” da su šupe za ogrev ispunjavale taj kriterijum, a bilo kakva kućica u gradu u posedu radnika s mnogočlanom porodicom bila je dovoljna da, umesto prava da konkuriše, dobije savet ili zvaničan stav da on ipak nešto ima i da može da doziđuje i nadziđuje kako bi obezbedio proširenje za svoju porodicu. U dobrostojećim firmama stanove su dobijali i samci iz unutrašnjosti sa 15–20 godina staža. Radnici s kućicama i kućercima, naročito onim ruiniranim, bili su prinuđeni da sa građevinskim preduzećima sklapaju ugovore po kojima su dobijali polovinu novoizgrađene kuće na svom placu, a drugu polovinu je dobijalo preduzeće. Takve kuće su, npr. na Voždovcu, masovno zidane u periodu od 1960. do 1980. godine.

Ali država ni tada nije bila zadovoljna. Nesrećnici koji su na ovaj način rešavali stambeno pitanje svoje porodice dobijali su od svoje države „poklon” – rešenja da plate porez po osnovu prodaje stare kućice i prava na zidanje nove kuće na placu. Ovaj porez je bio toliko visok da je za te pare mogla da se kupi polovina garsonjere, pa su morali da uzimaju kredite da bi ga platili. Podrazumeva se da su stambene doprinose i dalje morali da plaćaju.

Država opet nije bila zadovoljna, pa 1976/77. oformljuje komisije za ispitivanje porekla imovine, isključivo vlasnika kuća, a posebno nepartijaca. Na moje pitanje zašto ne proveravaju korisnike društvenih stanova i partijce, iskusni partijski vuk, član komisije, šokiran ovim pitanjem, reče da država garantuje za pomenute, a mora da proveri ove druge, sumnjive. Za to vreme, srećni dobitnici društvenih stanova, za stanarinu, popravke i tekuće održavanje (zamena bojlera, kupatilskih elemenata, sudopera i sl.) plaćali su jednu „šteku” cigara, pa su masovno kupovali i gradili vikendice širom ondašnje Jugoslavije, a kasnije su stanove otkupljivali za nekoliko maraka.

Što se tiče stambenih kredita koje su preduzeća davala po istim kriterijumima, ne sumnjam da je bilo zloupotreba, što nije menjalo položaj radnika iz gradskih kućica. Sasvim je netačna tvrdnja g. Lečića da su društvene stanove dobijali „pretežno radnici iz siromašnijih slojeva”, jer se zna da su mnogi od njih nasledili velika i bogata roditeljska imanja u unutrašnjosti i da su stekli prilična bogatstva prodajući drva iz nasleđenih šuma. „Ko umije, njemu dvije” što reče jedan od takvih.

Čak ni posle uvođenja kapitalizma, 2000. godine i otkupa stanova, stav države se nije nimalo promenio. Vlasnici kuća su i dalje oni koji su naučili da se sami brinu o održavanju svojih kuća, a vlasnici otkupljenih stanova su i dalje oni o kojima država mora da se brine, da im održava i popravlja zgrade na teret celog društva. Na kraju, nije dovoljno (a trebalo bi) da država obešteti one koji nisu dobili ni stan niti kredit (kompenzacija porezom na imovinu), nego bi trebalo i da radikalno promeni stav prema vlasnicima kuća, naročito u gradovima, i da ih tretira na isti način kao i vlasnike otkupljenih stanova, posebno u načinu zadovoljavanja komunalnih potreba.

Jovanka Klipić,
Beograd