Још о државним становима

У свом допису „Ламент над судбином оних који нису добили друштвене станове” објављеном 17. јануара у рубрици Међу нама, господин Раде Лечић, поводом текста др Драгана С. Вујновића, објављеног раније у истој рубрици, тврди да поједине чињенице из текста др Вујновића „иритирају... зачуђујућим незнањем или намером” јер не наводи критеријуме за некадашњи начин доделе друштвених станова, односно да млади радници са мање стажа нису ни могли да се надају стану или кредиту.

Напротив, текст др Вујновића, чак и у мањој мери него што је требало, одсликава стварно стање у овој области. Основни критеријум за доделу стана или кредита, поред година стажа, био је и непоседовање условне стамбене јединице у околини, нпр. 60 километара од града у којем се стан додељује. Јасно је да су овим били привилеговани сви радници који нису из тог града, него из унутрашњости, без обзира на то каква су и колика имања и куће имали у својим родним местима, или другим градовима.

Категорија „условна” стамбена јединица је била толико „растегљива” да су шупе за огрев испуњавале тај критеријум, а било каква кућица у граду у поседу радника с многочланом породицом била је довољна да, уместо права да конкурише, добије савет или званичан став да он ипак нешто има и да може да дозиђује и надзиђује како би обезбедио проширење за своју породицу. У добростојећим фирмама станове су добијали и самци из унутрашњости са 15–20 година стажа. Радници с кућицама и кућерцима, нарочито оним руинираним, били су принуђени да са грађевинским предузећима склапају уговоре по којима су добијали половину новоизграђене куће на свом плацу, а другу половину је добијало предузеће. Такве куће су, нпр. на Вождовцу, масовно зидане у периоду од 1960. до 1980. године.

Али држава ни тада није била задовољна. Несрећници који су на овај начин решавали стамбено питање своје породице добијали су од своје државе „поклон” – решења да плате порез по основу продаје старе кућице и права на зидање нове куће на плацу. Овај порез је био толико висок да је за те паре могла да се купи половина гарсоњере, па су морали да узимају кредите да би га платили. Подразумева се да су стамбене доприносе и даље морали да плаћају.

Држава опет није била задовољна, па 1976/77. оформљује комисије за испитивање порекла имовине, искључиво власника кућа, а посебно непартијаца. На моје питање зашто не проверавају кориснике друштвених станова и партијце, искусни партијски вук, члан комисије, шокиран овим питањем, рече да држава гарантује за поменуте, а мора да провери ове друге, сумњиве. За то време, срећни добитници друштвених станова, за станарину, поправке и текуће одржавање (замена бојлера, купатилских елемената, судопера и сл.) плаћали су једну „штеку” цигара, па су масовно куповали и градили викендице широм ондашње Југославије, а касније су станове откупљивали за неколико марака.

Што се тиче стамбених кредита које су предузећа давала по истим критеријумима, не сумњам да је било злоупотреба, што није мењало положај радника из градских кућица. Сасвим је нетачна тврдња г. Лечића да су друштвене станове добијали „претежно радници из сиромашнијих слојева”, јер се зна да су многи од њих наследили велика и богата родитељска имања у унутрашњости и да су стекли прилична богатства продајући дрва из наслеђених шума. „Ко умије, њему двије” што рече један од таквих.

Чак ни после увођења капитализма, 2000. године и откупа станова, став државе се није нимало променио. Власници кућа су и даље они који су научили да се сами брину о одржавању својих кућа, а власници откупљених станова су и даље они о којима држава мора да се брине, да им одржава и поправља зграде на терет целог друштва. На крају, није довољно (а требало би) да држава обештети оне који нису добили ни стан нити кредит (компензација порезом на имовину), него би требало и да радикално промени став према власницима кућа, нарочито у градовима, и да их третира на исти начин као и власнике откупљених станова, посебно у начину задовољавања комуналних потреба.

Јованка Клипић,
Београд