Čovek ukusa i mere

Kada čitamo njegove prikaze filmova i knjiga, otkrivamo da je bio umetnik posebne vrste: umeo je da konceptualizuje, da iskorači iz vremena i prostora, da razmatra različite apstraktne ideje i asocijacije koje, naizgled, nisu bile povezane ali su savršeno stajale jedna uz drugu, dopunjavale se i kontrapunktirale.

U Vlajčićevim tekstovima i izlaganjima nije bilo dnevnih sanjarenja niti spekulacija. Sve je kod njega moralo da se proveri i sve je bilo proverljivo. Sagovornik je bio zatečen, iznenađen i često fasciniran nepodnošljivom lakoćom sa kojom je Vlajčić plovio kroz kulturnu istoriju i u njoj pronalazio uporište za potvrdu određenog pojma ili fenomena današnjice.

Njegova kritičarska samouverenost bila je suštinska. Hrabro je ulazio u procene novih dela, podržavao talentovane autore, suprotstavljao se mediokritetima. Bio je obrazovan, tolerantan, dostojanstven i duhovit intelektualac koji se rukovodi zdravim razumom. Pripadao je „jučerašnjem svetu”, kako je parafrazirao Štefana Cvajga. Njegove tekstove su čitali i postmoderni čitaoci. Jer, od Milana Vlajčića je moglo da se uči.

Pišući o svojim savremenicima, za Duška Radovića je naveo da se plašio prostakluka. Reči prostak ili prostakluk bile su sastavni deo Vlajčićevih neformalnih ocena o stvarima koje su ga duboko pogađale i nervirale. Bio je čovek ukusa i mere.

Otišao je slobodan čovek. Znao je da mnogo toga mora da se uradi u ovoj zemlji pre nego što ćemo moći da kažemo da živimo u punoj slobodi. Verovao je da element plemstva mora da uđe u naš politički život, našu vladu, članove našeg parlamenta i našu štampu. On nije mislio na plemstvo bogatstva. Mislio je na plemstvo ličnosti, duha i volje.

Vreme je okrutnih odlazaka. Odlasci su zaređali. Odlazimo i mi sa svakim od naših prijatelja. Vlajčićev odlazak mi vraća stihove Iva Vojnovića iz pesme „Na Mihajlu”: „Jedan po jedan dohodu vlastela, u crnom l’jesu nošeni od fakina.”

Milan Vlajčić je za života bio živo kulturno nasleđe. Nastavlja da živi u našem sećanju kao naš savremenik sa kojim smo i dalje u dijalogu.

Ratko Božović: Suveren branitelj vrednosti u kulturi

„Odlazak Milana Vlajčića je užasna i nepodnošljiva vest. To je veliki gubitak za njegovu porodicu, prijatelje i našu kulturu. Nemerljivo obrazovan, profesionalac od formata, uvek duhovit, lucidan i šarmantan komentarisao je godinama sve ono što je bilo neophodno da se preispita i protumači. Ništa ga nije moglo pokolebati da kaže i obrazloži svoje uverljivo NE: ne – nevrednostima i huliteljima smisla postojanja. Bio je nadmoćno kompetentan kritičar filma, književnosti i muzike, ali i pouzdan analitičar u najširem području kulturologije, fenomenologije i krizologije. Njegove jasne i visoke kriterijume pratila je saglasnost estetskih i etičkih merila. To mu je omogućilo da postane suveren branitelj vrednosti u kulturi našeg bolesnog društva”, napisao je sociolog kulture Ratko Božović na svom fejsbuk profilu povodom odlaska Milana Vlajčića.

Kultura na intenzivnoj nezi

Mada je većini poznat kao filmski kritičar, ponajviše zbog toga što je od 1985. do 2004. bio stalni filmski kritičar „Politike”, Milan Vlajčić je bio i nagrađivani književni i televizijski kritičar. Objavio je veliki broj predgovora, pogovora, ogleda, kao i knjige: „Poprišta” (1971), „Jednom i nikad više” (1979), „Ćuti i plivaj dalje” (1983), „Pristrasna lektira” (1999), „Uzvodno od Džimija Barke” (2001. drugo dopunjeno izdanje 2016), „Noć u Kazablanki” (2001) „Fest, odbrojavanje” (2002), „Legenda o zidu” (2008) ,„Gradska šetnja” (2010), „Pogled iz ogledala” (2015), „Potemkinovi potomci” (2019) i „Zvezdana prašina” (2018).

Svoje knjige nazivao je „kulturološkim svaštarama”, a u poslednjoj za njegovog života objavljenoj („Zvezdana prašina”), još jednom se, kako je ocenila Tijana Petković, pokazao kao beskompromisno iskren i britak komentator današnjice. Između duhovitih redova o raznovrsnim pitanjima iz oblasti filma, književnosti, muzike, elitne umetnosti i kulture, ulične kulture, naše i svetske kulturne politike, izbija njegova subjektivna, ironična ocena života, pohvala jednima, kritika drugima, uvek po zasluzi. Prema sopstvenim rečima, autor daje „dijagnozu” kulturi na intenzivnoj nezi, a Petkovićeva dodaje da joj on ovom knjigom pruža i reanimaciju.

Rođen je 23. avgusta 1939. u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti beogradskog Filološkog fakulteta. Književne kritike i oglede objavljuje od 1960. u časopisu „Delo” i drugim publikacijama.

Od 1970. do 2004. godine radio je kao novinar i urednik „Politike”, a pre toga uređivao je kulturne rubrike „Studenta” i „Mladosti”, književne listove i časopise „Vidici”, „Gledišta” i „Književni glasnik”. Po odlasku iz „Politike”,  od 2004. Do 2017, bio je filmski kritičar i kulturni komentator dnevnog lista „Blic”, a tokom poslednje dve godine kritičar portala i dnevnog lista „Nova”.

Na konkursu „Morava filma” (Beograd) dobio je najvišu nagradu za najbolju jugoslovensku filmsku kritiku 1977. godine. Dobitnik je još niza nagrada, među kojima su „Milan Bogdanović” za 1981. godinu za najbolju novinsku književnu kritiku u novinama, na radiju i TV, „Dušan Duda Timotijević”, koju dodeljuje nedeljni list „TV Novosti”, za najbolju televizijsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1984. godini, „Zlatno pero”, koju dodeljuje Institut za film u Beogradu, za najbolju filmsku kritiku u jugoslovenskim medijima u 1988. godini i Zlatni beočug grada Beograda 2000. godine za trajni doprinos kulturi.

Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik Suda novinske časti u Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), član Srpskog književnog društva (SKD) i srpskog Pen centra, Međunarodne asocijacije filmskih kritičara FIPRESCI (Minhen), akademija AFUN i PANU.

Bio je član Ninovog žirija za roman godine, a takođe i član međunarodnih žirija na filmskim festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji, Montrealu, Beču, Minhenu, Krakovu i Monpeljeu.

K. R.