Човек укуса и мере

Када читамо његове приказе филмова и књига, откривамо да је био уметник посебне врсте: умео је да концептуализује, да искорачи из времена и простора, да разматра различите апстрактне идеје и асоцијације које, наизглед, нису биле повезане али су савршено стајале једна уз другу, допуњавале се и контрапунктирале.

У Влајчићевим текстовима и излагањима није било дневних сањарења нити спекулација. Све је код њега морало да се провери и све је било проверљиво. Саговорник је био затечен, изненађен и често фасциниран неподношљивом лакоћом са којом је Влајчић пловио кроз културну историју и у њој проналазио упориште за потврду одређеног појма или феномена данашњице.

Његова критичарска самоувереност била је суштинска. Храбро је улазио у процене нових дела, подржавао талентоване ауторе, супротстављао се медиокритетима. Био је образован, толерантан, достојанствен и духовит интелектуалац који се руководи здравим разумом. Припадао је „јучерашњем свету”, како је парафразирао Штефана Цвајга. Његове текстове су читали и постмодерни читаоци. Јер, од Милана Влајчића је могло да се учи.

Пишући о својим савременицима, за Душка Радовића је навео да се плашио простаклука. Речи простак или простаклук биле су саставни део Влајчићевих неформалних оцена о стварима које су га дубоко погађале и нервирале. Био је човек укуса и мере.

Отишао је слободан човек. Знао је да много тога мора да се уради у овој земљи пре него што ћемо моћи да кажемо да живимо у пуној слободи. Веровао је да елемент племства мора да уђе у наш политички живот, нашу владу, чланове нашег парламента и нашу штампу. Он није мислио на племство богатства. Мислио је на племство личности, духа и воље.

Време је окрутних одлазака. Одласци су заређали. Одлазимо и ми са сваким од наших пријатеља. Влајчићев одлазак ми враћа стихове Ива Војновића из песме „На Михајлу”: „Један по један доходу властела, у црном л’јесу ношени од факина.”

Милан Влајчић је за живота био живо културно наслеђе. Наставља да живи у нашем сећању као наш савременик са којим смо и даље у дијалогу.

Ратко Божовић: Суверен бранитељ вредности у култури

„Одлазак Милана Влајчића је ужасна и неподношљива вест. То је велики губитак за његову породицу, пријатеље и нашу културу. Немерљиво образован, професионалац од формата, увек духовит, луцидан и шармантан коментарисао је годинама све оно што је било неопходно да се преиспита и протумачи. Ништа га није могло поколебати да каже и образложи своје уверљиво НЕ: не – невредностима и хулитељима смисла постојања. Био је надмоћно компетентан критичар филма, књижевности и музике, али и поуздан аналитичар у најширем подручју културологије, феноменологије и кризологије. Његове јасне и високе критеријуме пратила је сагласност естетских и етичких мерила. То му је омогућило да постане суверен бранитељ вредности у култури нашег болесног друштва”, написао је социолог културе Ратко Божовић на свом фејсбук профилу поводом одласка Милана Влајчића.

Култура на интензивној нези

Мада је већини познат као филмски критичар, понајвише због тога што је од 1985. до 2004. био стални филмски критичар „Политике”, Милан Влајчић је био и награђивани књижевни и телевизијски критичар. Објавио је велики број предговора, поговора, огледа, као и књиге: „Попришта” (1971), „Једном и никад више” (1979), „Ћути и пливај даље” (1983), „Пристрасна лектира” (1999), „Узводно од Џимија Барке” (2001. друго допуњено издање 2016), „Ноћ у Казабланки” (2001) „Фест, одбројавање” (2002), „Легенда о зиду” (2008) ,„Градска шетња” (2010), „Поглед из огледала” (2015), „Потемкинови потомци” (2019) и „Звездана прашина” (2018).

Своје књиге називао је „културолошким сваштарама”, а у последњој за његовог живота објављеној („Звездана прашина”), још једном се, како је оценила Тијана Петковић, показао као бескомпромисно искрен и бритак коментатор данашњице. Између духовитих редова о разноврсним питањима из области филма, књижевности, музике, елитне уметности и културе, уличне културе, наше и светске културне политике, избија његова субјективна, иронична оцена живота, похвала једнима, критика другима, увек по заслузи. Према сопственим речима, аутор даје „дијагнозу” култури на интензивној нези, а Петковићева додаје да јој он овом књигом пружа и реанимацију.

Рођен је 23. августа 1939. у Београду. Дипломирао је на Катедри за општу књижевност са теоријом књижевности београдског Филолошког факултета. Књижевне критике и огледе објављује од 1960. у часопису „Дело” и другим публикацијама.

Од 1970. до 2004. године радио је као новинар и уредник „Политике”, а пре тога уређивао је културне рубрике „Студента” и „Младости”, књижевне листове и часописе „Видици”, „Гледишта” и „Књижевни гласник”. По одласку из „Политике”,  од 2004. До 2017, био је филмски критичар и културни коментатор дневног листа „Блиц”, а током последње две године критичар портала и дневног листа „Нова”.

На конкурсу „Морава филма” (Београд) добио је највишу награду за најбољу југословенску филмску критику 1977. године. Добитник је још низа награда, међу којима су „Милан Богдановић” за 1981. годину за најбољу новинску књижевну критику у новинама, на радију и ТВ, „Душан Дуда Тимотијевић”, коју додељује недељни лист „ТВ Новости”, за најбољу телевизијску критику у југословенским медијима у 1984. години, „Златно перо”, коју додељује Институт за филм у Београду, за најбољу филмску критику у југословенским медијима у 1988. години и Златни беочуг града Београда 2000. године за трајни допринос култури.

Био је један од оснивача и први председник Суда новинске части у Независном удружењу новинара Србије (НУНС), члан Српског књижевног друштва (СКД) и српског Пен центра, Међународне асоцијације филмских критичара ФИПРЕСЦИ (Минхен), академија АФУН и ПАНУ.

Био је члан Ниновог жирија за роман године, а такође и члан међународних жирија на филмским фестивалима у Кану, Берлину, Венецији, Монтреалу, Бечу, Минхену, Кракову и Монпељеу.

К. Р.