Utorak, 29.11.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: MILOŠ PUŠIĆ, reditelj

Pošten rad na nepošteno crno

Ideologije mogu biti prave, pogrešne, iluzorne ili besmislene, ali kada ih nema, izgubi se ideja o tome kuda treba ići i pobeđuje banalna misao da je važno samo da imaš više od drugih
Милош Пушић (Фото: Милош Чубрило)

72. BERLINALE

Sve je na toj savremenoj životnoj sceni lažno osim ljudi. Njih poznajemo, tu su – među nama, iako ih je scenarista, reditelj i producent Miloš Pušić smestio na veliko filmsko platno da nas otuda gledaju.

Ti ljudi koje poznajemo – a sada su junaci Pušićevog filma „Heroji radničke klase”, koji upravo ima svetsku premijeru na 72. Berlinalu u programu „Panorama” – različitog su statusa, zvanja i obrazovanja ali ih je život okupio oko one poznate kategorije: pošten i težak rad na nepošteno i neizvesno crno. I okružio ih onima što imaju moderna zanimanja sumnjivog moralnog i poslovnog kodeksa: građevinski (ili svakojaki drugi) investitor, tajkun, fikser, menadžer...

Zbog svega toga što Miloš Pušić („Jesen u mojoj ulici”, Odumiranje”) u ovoj svojoj snažnoj, društveno-socijalno angažovanoj i dobrim filmskim jezikom ispričanoj priči nudi, moguće je poistovećivanje i sa samom temom i sa junacima filma bilo da su oni pozitivni bilo da su negativni. Slika i prilika našeg radno sposobnog, s jedne strane necenjenog (eksploatisani), a sa druge precenjenog (eksploatatori) stanja.

Ovaj Pušićev film – a po angažmanu odavno takvog nije bilo u srpskoj kinematografiji (možda zato na trenutke podseća i na neke od najboljih izdanaka iz perioda „Crnog talasa”), – u kojem glavne uloge tumače Boris Isaković, Jasna Đuričić, Predrag Momčilović, Stefan Beronja Cile, posle Berlinskog festivala naći će se odmah i u Glavnom takmičarskom programu 50. Festa koji uskoro počinje u Beogradu.

Od pristojnog čoveka se očekuje da se povuče pred nepristojnim, tako mi navodno pokazujemo svoju pristojnost, a u stvari na taj način se legitimizuje takvo ponašanje

Već dugo u našoj kinematografiji nije bilo filma sa temom položaja radničke klase. Otkud interesovanje za nju? Odakle je stigla ideja za ovu priču?

Valjda niko ne želi da se opterećuje tom temom. Meni je ona gotovo pa logična. Odrastao sam u novosadskom naselju Detelinara u kome su osamdesetih pretežno stanovale porodice koje potiču iz radničkog miljea. Ne mislim nužno na građevince. Bilo je tu raznih zanatlija, vojnih lica, fizičkih radnika. Mnogo mi je lakše da se bavim svetom koji poznajem. Razumem njihove radosti i želje, kao i probleme s kojima se svaki dan susreću. Uz to u poslednjih dvadesetak godina Novi Sad je doživeo neverovatnu transformaciju, može se reći da je uništen građenjem. Postoje ulice kojima ne možete više da prođete od automobila parkiranih na trotoaru i rupa na putu. Kroz taj investitorski bum mnogi su prevareni, stanovi su preprodavani više puta a o kvalitetu života se nije mislilo ni najmanje. Sve te nakaradne građevine su ipak zidali ljudi, radnici koji su prevalili tone džakova cementa preko leđa, ostajali bez plata i ginuli na gradilištima. Vesti o njihovim smrtima bile su u uglu novina. Kao da nikome nisu važne. Počeo sam da se pitam ko su i zašto pristaju na to. U spoju svega ovoga rodila se ideja za „Heroje radničke klase”.

Scena iz filma „Heroji radničke klase” (Foto: lična arhiva autora)

Ovaj naš kapitalizam ima za posledicu i neku vrstu „kaubojštine”, mešetarenja, korupcije i ozbiljnog kriminala i sve je to nekako stalo u vaš film?

Izgleda da svašta može da stane u 85 minuta. Šalu na stranu, nije to složen pogled na svet niti komplikovana ideja. Jednostavno, živimo u vremenu u kom ideologija više ne znači ništa. Ideologije mogu biti prave, pogrešne, iluzorne ili besmislene. Međutim, kada ih nema izgubi se ideja o tome kuda treba ići. I, prosto, pobedila je ta banalna misao da je bitno samo da imaš više od drugih. Pretpostavljam da to daje neki privid moći i važnosti. Mediji tu takođe nose veliku odgovornost. Dugo se stimuliše takav način razmišljanja i kada se to kao mantra ponavlja kroz par generacija postaje nešto u šta se veruje. Potom tu je sve slabije obrazovanje, i formalno i neformalno. Sve je to povezano. Ako mlada osoba vidi da je moguće prečicom stići negde, bez ikakve odgovornosti, zapitaće se, pa zašto bih ja radio drugačije. A kaubojski kapitalizam podrazumeva pre svega nešto brzo, bez mnogo truda, po cenu vađenja pištolja, paljenja kuća. otimanja...

Glavni junaci su radnici na crno i njihova eksploatacija je svakolika i nehumana da boli? Iako je ovde reč o građevincima svako od nas u radnom odnosu može na trenutke da se prepozna?

Apsolutno. Gradilište je uzeto samo kao uzorak ovog sveta i sistema. Nema mnogo razlike ni u dobrom delu poslova koji na prvi pogled deluju drugačije. Neprestano saznajemo za nehumane uslove na raznim mestima. Od novootvorenih perspektivnih fabrika koje radnike tretiraju bezmalo kao roblje, pa do dobro dizajniranih firmi koje „prate svetske standarde” a najsrećniji bi bili kada radnicima ne bi morali da isplate ni minimalne plate. Sa druge strane imate i frustrirane poslodavce i šefove kojima posao dolazi jedino kao izgovor da maltretiraju nekog ispod sebe.

Profit je jedino što se računa na kraju godišnjeg bilansa. Menadžeri jure bonuse, akcionari rast uloženog kapitala pa neko to sve mora da plati. Najčešće plaćaju baš oni na kraju lanca ishrane. Nije to ništa novo, svi znamo za mnogo sličnih primera kroz istoriju. Bizarno je i licemerno što nikada nije bilo više priče o brizi za ljudska prava svih vrsta. Neverovatna mi je ta slika gde grupa skupo obučenih državnika putuje u neki hotel sa pet zvezdica u Njujorku ili sličnoj metropoli, razume se ne o svom trošku. Par dana diskutuju o problemima koji su te godine u modi i raziđu se punih stomaka, izražavajući zabrinutost zbog trenutne situacije. Život baš ume da obiluje ironijom.

Kroz lik Malog reflektuje se i položaj omladine u društvu, željne i života i poštenog rada. Mali kaže: „Meni je moja zemlja lepa i sve mi je ovde lepo”, on iskreno voli Srbiju iz koje ne bi nigde otišao, ali ta njegova ljubav nije uzvraćena?

Mladi su u čudnom položaju već dugo. Često su njihove želje upravo to: normalan život, normalan posao u zemlji u kojoj ne moram da znam imena svih političara i da ih gledam svaki dan. Bez velike perspektive i jasne budućnosti oni se snalaze od danas do sutra i čekaju da se barem neko od silnih obećanja obistini.

Mali je najčistiji lik u filmu, ima u sebi nešto što bi se moglo nazvati ničim izazvani optimizam. Igra ga jedan sjajan mladi glumac Stefan Beronja Cile, koji je u vreme snimanja bio student Jasne Đuričić. Sjajan čovek i sjajan glumac koji se baš dobro uklopio u moju početnu zamisao. Iskrenost tog dečaka u kontrastu sa surovim svetom instant kapitalizma donosi nešto suštinski važno ovom filmu. Okolnosti nam nisu opravdanje da postanemo kao oni kojih smo se do juče gadili.

Zanimljivi su i važni i likovi Jegulje i Lidije i takvu vrstu „zlotvora” je moguće prepoznati svugde oko nas?

Inspiraciju za takve likove nije teško naći. Primera je mnogo. Bahatost je na svakom koraku i konstantno biva nekažnjena. Od pristojnog čoveka se očekuje da se povuče pred nepristojnim. Da zažmuri na nasilje, primitivizam i divljaštvo. Tako mi navodno pokazujemo svoju pristojnost. U stvari, rezultat je potpuno suprotan, na taj način se legitimizuje takvo ponašanje.

Kada sam razmišljao o kreiranju ta dva lika postavio sam se u poziciju potencijalnog gledaoca koji tokom filma treba da izgradi jasan i nedvosmislen stav u odnosu na njih, sve dok se neke stvari u filmu ne promene. Njihove radnje su pažljivo birane. Verujem da će ih gledaoci prepoznati u svojim komšijama koji ne umeju da kažu dobar dan, šefovima koji nemaju poštovanja, ili najpre sa televizijskih ekrana među onima koji su zaboravili šta je sramota.

Sam kraj filma je efektan, treba li uzeti pravdu u svoje ruke kada zvanične institucije zataje i „obole od slepila”?

Da ne otkrivamo previše o filmu, to pitanje je individualno, ali jedno je sigurno ‒ da se treba boriti za pravdu. Po cenu svega. Od institucija odavno očekujemo vrlo malo ili ništa. Ako izgubimo i osećaj za pravdu, malo toga nam je ostalo. Sve je do nas samih.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Грађевинска обратница
Чини ми се да филм заиста треба погледати, јер социјалну и моралну тематику филмски (и позоришни) редитељи у Србији избегавају као змија ноге. Једино бих замерио то што су главни глумци брачни пар, јер је веома ретко да такви глумачки ресурси створе заиста квалитетан филм. Шта мислите, зашто Милена Дравић и Драган Николић никад нису били муж и жена у филму?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.