Петак, 27.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: МИЛОШ ПУШИЋ, редитељ

Поштен рад на непоштено црно

Идеологије могу бити праве, погрешне, илузорне или бесмислене, али када их нема, изгуби се идеја о томе куда треба ићи и побеђује банална мисао да је важно само да имаш више од других
Милош Пушић (Фото: Милош Чубрило)

72. БЕРЛИНАЛЕ

Све је на тој савременој животној сцени лажно осим људи. Њих познајемо, ту су – међу нама, иако их је сценариста, редитељ и продуцент Милош Пушић сместио на велико филмско платно да нас отуда гледају.

Ти људи које познајемо – а сада су јунаци Пушићевог филма „Хероји радничке класе”, који управо има светску премијеру на 72. Берлиналу у програму „Панорама” – различитог су статуса, звања и образовања али их је живот окупио око оне познате категорије: поштен и тежак рад на непоштено и неизвесно црно. И окружио их онима што имају модерна занимања сумњивог моралног и пословног кодекса: грађевински (или свакојаки други) инвеститор, тајкун, фиксер, менаџер...

Због свега тога што Милош Пушић („Јесен у мојој улици”, Одумирање”) у овој својој снажној, друштвено-социјално ангажованој и добрим филмским језиком испричаној причи нуди, могуће је поистовећивање и са самом темом и са јунацима филма било да су они позитивни било да су негативни. Слика и прилика нашег радно способног, с једне стране нецењеног (експлоатисани), а са друге прецењеног (експлоататори) стања.

Овај Пушићев филм – а по ангажману одавно таквог није било у српској кинематографији (можда зато на тренутке подсећа и на неке од најбољих изданака из периода „Црног таласа”), – у којем главне улоге тумаче Борис Исаковић, Јасна Ђуричић, Предраг Момчиловић, Стефан Бероња Циле, после Берлинског фестивала наћи ће се одмах и у Главном такмичарском програму 50. Феста који ускоро почиње у Београду.

Од пристојног човека се очекује да се повуче пред непристојним, тако ми наводно показујемо своју пристојност, а у ствари на тај начин се легитимизује такво понашање

Већ дуго у нашој кинематографији није било филма са темом положаја радничке класе. Откуд интересовање за њу? Одакле је стигла идеја за ову причу?

Ваљда нико не жели да се оптерећује том темом. Мени је она готово па логична. Одрастао сам у новосадском насељу Детелинара у коме су осамдесетих претежно становале породице које потичу из радничког миљеа. Не мислим нужно на грађевинце. Било је ту разних занатлија, војних лица, физичких радника. Много ми је лакше да се бавим светом који познајем. Разумем њихове радости и жеље, као и проблеме с којима се сваки дан сусрећу. Уз то у последњих двадесетак година Нови Сад је доживео невероватну трансформацију, може се рећи да је уништен грађењем. Постоје улице којима не можете више да прођете од аутомобила паркираних на тротоару и рупа на путу. Кроз тај инвеститорски бум многи су преварени, станови су препродавани више пута а о квалитету живота се није мислило ни најмање. Све те накарадне грађевине су ипак зидали људи, радници који су превалили тоне џакова цемента преко леђа, остајали без плата и гинули на градилиштима. Вести о њиховим смртима биле су у углу новина. Као да никоме нису важне. Почео сам да се питам ко су и зашто пристају на то. У споју свега овога родила се идеја за „Хероје радничке класе”.

Сцена из филма „Хероји радничке класе” (Фото: лична архива аутора)

Овај наш капитализам има за последицу и неку врсту „каубојштине”, мешетарења, корупције и озбиљног криминала и све је то некако стало у ваш филм?

Изгледа да свашта може да стане у 85 минута. Шалу на страну, није то сложен поглед на свет нити компликована идеја. Једноставно, живимо у времену у ком идеологија више не значи ништа. Идеологије могу бити праве, погрешне, илузорне или бесмислене. Међутим, када их нема изгуби се идеја о томе куда треба ићи. И, просто, победила је та банална мисао да је битно само да имаш више од других. Претпостављам да то даје неки привид моћи и важности. Медији ту такође носе велику одговорност. Дуго се стимулише такав начин размишљања и када се то као мантра понавља кроз пар генерација постаје нешто у шта се верује. Потом ту је све слабије образовање, и формално и неформално. Све је то повезано. Ако млада особа види да је могуће пречицом стићи негде, без икакве одговорности, запитаће се, па зашто бих ја радио другачије. А каубојски капитализам подразумева пре свега нешто брзо, без много труда, по цену вађења пиштоља, паљења кућа. отимања...

Главни јунаци су радници на црно и њихова експлоатација је сваколика и нехумана да боли? Иако је овде реч о грађевинцима свако од нас у радном односу може на тренутке да се препозна?

Апсолутно. Градилиште је узето само као узорак овог света и система. Нема много разлике ни у добром делу послова који на први поглед делују другачије. Непрестано сазнајемо за нехумане услове на разним местима. Од новоотворених перспективних фабрика које раднике третирају безмало као робље, па до добро дизајнираних фирми које „прате светске стандарде” а најсрећнији би били када радницима не би морали да исплате ни минималне плате. Са друге стране имате и фрустриране послодавце и шефове којима посао долази једино као изговор да малтретирају неког испод себе.

Профит је једино што се рачуна на крају годишњег биланса. Менаџери јуре бонусе, акционари раст уложеног капитала па неко то све мора да плати. Најчешће плаћају баш они на крају ланца исхране. Није то ништа ново, сви знамо за много сличних примера кроз историју. Бизарно је и лицемерно што никада није било више приче о бризи за људска права свих врста. Невероватна ми је та слика где група скупо обучених државника путује у неки хотел са пет звездица у Њујорку или сличној метрополи, разуме се не о свом трошку. Пар дана дискутују о проблемима који су те године у моди и разиђу се пуних стомака, изражавајући забринутост због тренутне ситуације. Живот баш уме да обилује иронијом.

Кроз лик Малог рефлектује се и положај омладине у друштву, жељне и живота и поштеног рада. Мали каже: „Мени је моја земља лепа и све ми је овде лепо”, он искрено воли Србију из које не би нигде отишао, али та његова љубав није узвраћена?

Млади су у чудном положају већ дуго. Често су њихове жеље управо то: нормалан живот, нормалан посао у земљи у којој не морам да знам имена свих политичара и да их гледам сваки дан. Без велике перспективе и јасне будућности они се сналазе од данас до сутра и чекају да се барем неко од силних обећања обистини.

Мали је најчистији лик у филму, има у себи нешто што би се могло назвати ничим изазвани оптимизам. Игра га један сјајан млади глумац Стефан Бероња Циле, који је у време снимања био студент Јасне Ђуричић. Сјајан човек и сјајан глумац који се баш добро уклопио у моју почетну замисао. Искреност тог дечака у контрасту са суровим светом инстант капитализма доноси нешто суштински важно овом филму. Околности нам нису оправдање да постанемо као они којих смо се до јуче гадили.

Занимљиви су и важни и ликови Јегуље и Лидије и такву врсту „злотвора” је могуће препознати свугде око нас?

Инспирацију за такве ликове није тешко наћи. Примера је много. Бахатост је на сваком кораку и константно бива некажњена. Од пристојног човека се очекује да се повуче пред непристојним. Да зажмури на насиље, примитивизам и дивљаштво. Тако ми наводно показујемо своју пристојност. У ствари, резултат је потпуно супротан, на тај начин се легитимизује такво понашање.

Када сам размишљао о креирању та два лика поставио сам се у позицију потенцијалног гледаоца који током филма треба да изгради јасан и недвосмислен став у односу на њих, све док се неке ствари у филму не промене. Њихове радње су пажљиво биране. Верујем да ће их гледаоци препознати у својим комшијама који не умеју да кажу добар дан, шефовима који немају поштовања, или најпре са телевизијских екрана међу онима који су заборавили шта је срамота.

Сам крај филма је ефектан, треба ли узети правду у своје руке када званичне институције затаје и „оболе од слепила”?

Да не откривамо превише о филму, то питање је индивидуално, али једно је сигурно ‒ да се треба борити за правду. По цену свега. Од институција одавно очекујемо врло мало или ништа. Ако изгубимо и осећај за правду, мало тога нам је остало. Све је до нас самих.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Грађевинска обратница
Чини ми се да филм заиста треба погледати, јер социјалну и моралну тематику филмски (и позоришни) редитељи у Србији избегавају као змија ноге. Једино бих замерио то што су главни глумци брачни пар, јер је веома ретко да такви глумачки ресурси створе заиста квалитетан филм. Шта мислите, зашто Милена Дравић и Драган Николић никад нису били муж и жена у филму?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.