Samohvalisavost ili opomena

,Specijalna vojna operacija”, kaže predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin, ,,invazija, nečuvena agresija”, govore u Ukrajini, NATO-u, SAD i Evropskoj uniji, pošto je ruski lider tri sata posle ponoći, u četvrtak, 24. februara, izdao nalog ruskoj armiji da njene formacije pređu granice Ukrajine, što se ubrzo i dogodilo.

,,Operacija” ili ,,nečuvena agresija”, ove pojmovne razlike svakako su trenutno manje važne od činjenice da se na teritoriji Ukrajine odvija neka vrsta rata. ,,Šok, šok, šok...”, možda je u četvrtak bila najčešće izgovarana reč u izveštajima medija, na internet platformama, u razgovorima pred televizijskim kamerama ili pred mikrofonima radio-stanica zbog razvoja događaja u Ukrajini.

Valjda i zbog tog pojedinačnog i kolektivnog psihološkog stanja šoka, mislim da se niko, koliko mi je poznato, nije osvrnuo na čestitku koju je samo dan ranije građanima Ruske Federacije, povodom Dana zaštitnika otadžbine, minule srede, 23. februara, uputio predsednik Putin. U toj poruci je izneo i sledeću tvrdnju.

„Na borbeno dežurstvo je stavljeno oružje kom nema ravnog u svetu. Nastavićemo da razvijamo perspektivne sisteme naoružanja, uključujući hipersonično i oružje koje se zasniva na novim fizičkim principima, da proširujemo upotrebu naprednih digitalnih tehnologija i elemenata veštačke inteligencije. Takvi sistemi su zaista oružje budućnosti, koje znatno povećava borbeni potencijal naših Oružanih snaga”, rekao je ruski lider.

Šta je ,,oružje kome nema ravnog u svetu”, već stavljeno ,,na borbeno dežurstvo”, o kom se ništa ne zna, na kakvim je to ,,novim fizičkim principima” zasnovano, kakvi to sistemi čine ,,zaista oružje budućnosti”?

Neće biti vajde od komentara koji bi ove tri sažete Putinove rečenice smestili u domen propagandno-psihološkog nadmetanja, pogotovo zbog dramatičnih događaja u vezi s Ukrajinom. Čini mi se da će povratak ogledalu prošlosti, smeštenom u dane „hladnog rata”, i podsećanje na neke danas uveliko zaboravljene činjenice biti produktivniji.

Davne 1950. u istočnom Kazahstanu započeta je gradnja sovjetskog eksperimentalnog antibalističkog raketnog centra „Sari Šagan”, u pustinji Betpak-Dala. Bio je to Državni naučnoistraživački i eksperimentalni poligon br. 10 Ministarstva odbrane SSSR-a. Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka ovaj centar je prerastao u jedno od važnih, možda i u glavno središte za ispitivanje i testiranje sovjetskih novih tehnologija i stvaranje ,,superoružja”.

U doba „hladnog rata” gomilanje atomskog naoružanja, opremanje kopnenih, pomorskih i vazduhoplovnih borbenih sredstava nuklearnim pogonom i bojevim glavama učinili su da strah od globalnog uništenja izraste u najsnažnije izražen faktor koji će ostati duboko ugrađen i u današnje vojne doktrine velikih sila. ,,Ravnoteža straha” iznedrena tokom „hladnog rata” prisutna je u kolektivnoj svesti čovečanstva do danas. U prilog tome svedoči i izjava Jurija Solomonova, tada generalnog konstruktora Moskovskog instituta za termotehnologiju, vodeće ruske korporacije za razvoj strateških nuklearnih raketnih kompleksa. Upravo u dane kada su obnovljene priče o mogućem početku trećeg svetskog rata, podgrejane krizom u Siriji i rušenjem ruskog bombardera Su-24 od strane dva turska lovca F-16, Solomonov je 27. novembra 2015. godine rekao:

,,Dok postoji nuklearno oružje, rata neće biti, 100 odsto. Zahvaljujući nuklearnom oružju, na planeti 70 godina nije bilo svetskog rata, već su postojali lokalni konflikti. To se dešava zbog toga što postoji nuklearno oružje, prag straha od njegove primene je toliko visok da se ljudi toga jednostavno boje”, izjavio je Solomonov, konstruktor ruskih nuklearnih projektila ,,jars”, ,,topolj” i drugih.

Okretanje novim tehnologijama omogućavalo je u vreme „hladnog rata” političkim vođama supersila da čak i najave neku preteću ,,novost”, što je nesumnjivo imalo i boju ideološkog i propagandističkog nadmetanja, čak samohvalisavosti, karakterističnog za ono doba.

I tada se, međutim, na obe strane ideološke i političke ,,gvozdene zavese” postavljalo pitanje da li je u pitanju propaganda ili određene poruke nose u sebi i zasnovane opomene, stvarne pretnje protivniku. Tipičan primer je govor Nikite Hruščova na zasedanju Vrhovnog sovjeta u januaru 1960, kada je izjavio da je sovjetsko ,,novo i fantastično oružje u razvojnoj fazi”. U SAD i u NATO-u samo su mogli da nagađaju o kakvom je to oružju reč pošto su tajne sovjetskih ,,zabranjenih gradova” u ono vreme bile neprobojne za znatiželjnike sa svih strana sveta.

Glasine i selektivno objavljivane i usmeravane informacije o Hruščovljevom ,,fantastičnom oružju” sameravane su u SAD s rezultatima rada na nizu tajnih projekata, razvijanih za proizvodnju ,,superoružja” u nizu tamošnjih istraživačkih laboratorija i naučnih timova u vezi s vladinim poslovima. Već od sredine pedesetih godina prošlog veka energije su usmeravane i na istraživanje elektromagnetnih talasa, baš kao što su to činili i u Sovjetskom Savezu.

Kosmička trka, pokrenuta 1957. lansiranjem satelita ,,Sputnjik”, samo je ubrzala grozničave radove i na ovom polju.