Ostrvo prizora iz bračno-stvaralačkog života

50. FEST

Beogradski 50. Fest je u programu „Gala” ugostio i film „Bergmanovo ostrvo” francuske rediteljke i scenaristkinje Mie Hansen-Lov („Sve je oprošteno”, „Otac moje dece”, „Sve što dolazi”), koji je bio jedan od najvećih miljenika kritike na prošlogodišnjem Kanskom festivalu.

 Autorka je povela svoje filmske junake, koje glume Tim Rot i Viki Krispi, na švedsko ostrvo Faro gde je legendarni Ingmar Bergman snimio kadrove nekih od svojih najboljih filmova, tamo živeo u kući koja je danas pretvorena u njegov muzej i svratište pisaca i sineasta iz celog sveta, na ostrvo na kojem je i sahranjen. I baš tu Mia Hansen-Lov pripoveda svoju priču o životu u paru, o sudarima kreativnosti i različitog stvaralačkog senzibiliteta i o „duhovima” od kojih je sasvim logično najprisutniji onaj (stvaralački) Bergmanov...

Od pisanja priče i scenarija do finalnih pokretnih slika dug je put. Imali ste u vidu sve te zavodljive elemente vašeg filma još u fazi pisanja?

Pišem vrlo instinktivno, a kasnije shvatim šta sve to znači. Naravno, značenje je tu od samog početka, ali ja ne pišem teoretski. Moje pisanje je vrlo intuitivno. U početku je to niz međusobno povezanih utisaka i ideja. Tražim određeni tok radnje i njenu fluidnost, a to nije uvek racionalno ili samosvesno. Značenje onoga što radim i zašto to radim je nešto čega postajem svesna kasnije, dok to analiziram i razgovaram o stvarima. Kada pišem, većinu vremena pratim svoje instinkte.

Taj instinkt vas je odveo do ostrva Faro i do „bergmanesknog” filma?

Znam na šta aludirate, na Bergmanove „Prizore iz bračnog života”, jer je moja priča vezana za par koji pokazuje krizu, a uz to radnja se dešava na ostrvu na kojem je i sam Bergman rado snimao. Ali nije mi to bila namera niti smatram ovaj svoj film „bergmanesknim”. I dalje volim Bergmanove filmove. Divim mu se i ne osuđujem ga zbog njegovih privilegija, ali zaista mislim da šta god da je Bergman uradio u svojim delima, žena to ne bi mogla da uradi. Bilo bi jednostavno nemoguće.

Zašto?

Zato što kada ste žena koja piše i snima filmove, dakle – imate zanimanje, a istovremeno imate porodicu, decu i sve ostalo, morate da se bavite različitim stvarima. Mislim da vaš odnos prema stvaranju nije isti. Mislim da umetnice nemaju potpuno isti odnos prema balansu koji treba da se pronađe između porodičnog života i stvaranja. Muškarcima je lakše da pronađu tu važnu ravnotežu.

Da li je, prema vašem mišljenju, ta važna ravnoteža u dovoljnoj meri postojala u životu Ingmara Bergmana?

Nije umesno da se upoređujem sa njim, znam da nikada neću biti kao Bergman. Nikada neću imati devetoro dece kao on (iz brakova sa pet žena) niti snimiti 60 filmova. Sada imam dvoje dece i brinem se o njima. Moram da se brinem o njima ‒ mentalno, to mi treba. Radi se o pronalaženju ravnoteže. Pišem na sasvim drugačiji način od Bergmana. Ne mogu samo da odem u kuću na ostrvu i kažem: „J...te se, radim svoju stvar! Snimaću dva filma godišnje, šta god da se desi mojoj porodici.” Ja to ne mogu. Moram da nađem drugi način da radim i pišem i da sve to spojim.

A uz to nemate ni kuću na ostrvu?

Nemam (smeh), ali je bilo zanimljivo razmišljati o tome, tako da je postavljanje moje filmske priče na Faro bilo najbolje mesto koje sam mogla da zamislim. Faro simbolizuje apsolutnu kreaciju, apsolutnu slobodu. Kada ste žena sa puno porodičnih i profesionalnih obaveza ne možete naći tu vrstu slobode. Ali je možete zamisliti i možete se potruditi da sve bude drugačije i takva vrsta izazovnog dijaloga za mene je bila stimulativna.

Da li kao rediteljka osećate bilo kakav pritisak ili kreativnu odgovornost u odnosu na to koliko su dela umetnika kao što je Bergman kanonizovana?

Svakako sam bila zainteresovana da pokušam da pokažem šta je biti umetnik i pisac iz ženske perspektive. U istoriji filma ne znam da li ima poznatih filmova o ženama filmskim stvaraocima koji su ranije snimljeni. Sada ih može biti više, ne pretvaram se da sam ja prva u tome, ali mislim da nema mnogo filmova koji zapravo prikazuju ženske rediteljke, a imate tone filmova koji prikazuju muške reditelje i muške umetnike.

Vaši glavni junaci su bračni par umetnika u odnosu u kojem je on taj koji je slavniji, a ona ‒ rediteljka, ta koja traga za oslobađanjem svoje kreativnosti. Sukob postoji i na intelektualnom i na emotivnom nivou?

Da, i on je logičan, jer se događa između dve stvaralačke ličnosti. Uz to, događa se na Bergmanovom ostrvu koje sam pokušala da istražim kao devičansku teritoriju uzurpiranu od strane ta dva „uljeza”. Njih dvoje stalno progranja Bergmanovo prisustvo, uostalom i spavaju u njegovoj kući i prolaze kroz pejzaže iz njegovih filmova. I za mene i za moje filmske junake bio je pravi užitak pisati scenarija u takvom okruženju. Nikada nigde drugde nisam našla isti kvalitet meditativne tišine kao tamo na Faru, u prostoriji koju vidimo u filmu. Pomislili biste da bi Bergmanovo svemoćno prisustvo bilo veoma zastrašujuće, ali meni je bilo suprotno. Bilo je vrlo gostoljubivo i taj osećaj sam prenela i na svoje filmske junake.

Vi ste Francuskinja sa nordijskim korenima, a snimili ste film na engleskom jeziku?

Ne govorim tečno engleski, ali sam verovala Timu Rotu i Viki Krips kojima je engleski maternji jezik i oni su mi pomogli u dijalozima. Želela sam da glumačke dijaloške linije postanu zaista prirodno njihove i u tom smislu sam im davala veliku slobodu u načinu na koji govore. A što se mojih nordijskih korena tiče, moje ime je danskog porekla. Jedan deo moje porodice po dedi dolazi iz Danske, ali su mnogi od njih preminuli pre mog rođenja. Oduvek sam osećala privlačnost prema toj kulturi i možda sam se zato na Faru osećala kao kod kuće.

Koji je vaš omiljeni Bergmanov film?

Nemam omiljeni Bergmanov film, pomalo sam opsednuta njegovim manje poznatim „Dodirom” (1971) i kadrovima grada Visbija zbog kojih počinjem da plačem. Mnogo me dirne taj film.