Detinjstvo na pozornici

Da li ste čuli da u Beogradu postoji i dečiji „Teatar u pokretu”? Ako niste, njegov najkraći opis mogao bi biti: to vam je kao „Kolibri” koji pleše. Čak, na određen način, to je i jedna malo veća „ptica”, jer se u njenom gnezdu, na drugom spratu stare palate na Terazijama, još kojekakve tajne scenskih umetnosti mogu naučiti. Doduše, ne baš u ovom letnjem periodu. Poput velikih gradskih teatara, i ovaj mladi, valjda najmlađi u zemlji, trenutno nije „u pokretu”. Ta mala pozorišna mašina zaustavljena je dok letnji raspust ne prođe.

Istorija „Teatra u pokretu” je veoma kratka, od nje su stariji i najmlađi u ovoj družini koja okuplja one od 4 do 11 godina. Sve je lane počelo i u međuvremenu desila se i prva premijera: „Smlatopletologija jednog sna”, proletos u Beton hali. Kroz ovu koreodramsku predstavu prodefilovalo je 38 devojčica i dva dečaka, plus nekoliko starijih pojačanja, glumačkih. Takva je, u glavnom liku – Smlatonoge, i mlada glumica Marija Veljković, koju široka publika dobro poznaje sa malog ekrana kao jednu od voditeljki starog, dobrog, popularnog kviza „Slagalica”, koji je na programu RTS svake večeri. Ovde je nismo gledali u svetu slova i brojki, kao na TV, već među vilama i vilenjacima, miševima, svicima, žabama, lutkama, patuljcima..., u ljubavnoj priči, samo što je posredi ljubav za igru. Sav taj bajkoviti svet na scenu je, potpomognuta korediteljem Jovanom Grujićem, iznela Kristina Damnjanović Opsenica, koja je i pokrenula „Teatar u pokretu”, zasad teatar bez svoje scene.

– Deca u našem studiju uče različite scenske lekcije. Mi imamo kreativne radionice klasičnog baleta, savremene i džez igre, raznih nacionalnih plesova, glume, scenskih borbi, pozorišnog lutkarstva, horskog pevanja, kostima, scenografije... Ovo je i više od nekakve školice pozorišne umetnosti u širokom spektru, to je i mesto gde deca, u stvari, pokazuju svoje scenske afinitete. Veliki test kroz igru i učenje. Jedna devojčica je, recimo, napisala „Kada porastem biću učiteljica baleta”. Od njene majke čuli smo kako ona to već i praktikuje, dok se igra sa svojim lutkama – ispričala nam je Kristina Damnjanović Opsenica, koja istovremeno vodi i pripremno odeljenje u Baletskoj školi „Lujo Davičo”.

Neka od te dece učestvovala su u predstavi „Teatra u pokretu”, a dvoje će od jeseni biti đaci prvog razreda pomenute škole. Inače, deo enterijera studija na Terazijama otisak je kreativne klime koja vlada u ovoj dečijoj kulturnoj oazi u centru Beograda. Cvetići, leptirići, crteži razni... sve je to na zidovima i sve je, dabome, delo dečijih ruku. Deca imaju i svoje plesne knjige (plesa je tamo, ipak, ponajviše) čije stranice sami ispisuju, osim onih predškolskog uzrasta kojima je plesna azbuka jača strana pa umesto njih pišu njihovi roditelji. To je istovremeno i knjiga utisaka, dnevnik, spomenar, neka vrsta školske knjižice u kojoj su ocene opisne, opet od cvetića-leptirića...

Recimo na kraju kako njihova „Smlatopletologija jednog sna” traži na javi nove pozornice, malkice gostoprimstva u prestoničkim kućama kulture i svoj prvi festivalski nastup. Jedan je izgleda na vidiku. Od sponzora i traganja za sigurnom pozornicom zavisiće dalji život „Teatra u pokretu” i novi projekti koji se u glavama već realizuju. Teatar ima i naziv koji obećava, a mladi su i oni koji u njemu rade sa najmlađima. Zato se ponadajmo da ih pomenute prepreke neće zaustaviti!