Kad se mladi nađu pred „nerešivim” problemima

Tokom ambulantnog dana između 20 i 30 adolescenata uđe u ordinaciju dr Danila Pešića, psihijatra na odseku namenjenog adolescentima Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, a dugogodišnje iskustvo ovog stručnjaka za dušu mladih govori da će jedan od njih sigurno potražiti pomoć zbog svađe s roditeljima, a nakon njega u ordinaciju će ući tinejdžerka na ivici suza koju je ostavio dečko. Posle nje pojaviće se mladić koji „čuje neke glasove”, njega će zameniti vidno uznemirena devojka koju je grupa drugarica ismevala na „Instagramu”, a nakon toga pomoć će potražiti tinejdžer koji je pokušao da se ubije jer mu se čini da život više nema smisla.

Iako su pandemija virusa korona, višemesečni život o socijalnom karantinu i embargo na proslave punoletstva, ekskurzije i maturske večeri svakako poremetili život generacije na raskršću detinjstva i odraslog doba, problemi adolescenata ostali su manje-više isti i gotovo identični s tegobama koje imaju njihovi vršnjaci širom sveta. Oni najčešće traže pomoć stručnjaka za dušu kada ne mogu sami da izađu na kraj s depresijom, anksioznošću, krizom identiteta i nisu u stanju da razumeju promene koje nastaju u duši i telu kao posledica hormonalnog cunamija u pubertetu.

– Da bismo razumeli adolescenta, moramo shvatiti da su vršnjaci vrhunsko božanstvo u ovom razvojnom periodu. Psihoanalitičar Donald Vinikot govorio je da beba ne postoji van odnosa s majkom, a mislim da se može reći da adolescent ne postoji van odnosa s vršnjacima – oni su merna jedinica njegovog samopouzdanja i ogledalo u kome se on ogleda. Njegova slika o sebi zavisi od slike koju o njemu imaju vršnjaci, a samopouzdanje je upravo proporcionalno količini pažnje koju dobija od prijatelja i mesta koje zauzima u hijerarhiji vršnjačke grupe. Druga lekcija koju roditelji moraju da nauče jeste da je normalno da ih adolescenti „ne podnose” i da su buntovni – oni su protiv svega, iako često ne znaju za šta su. Moraju da se „otcepe” od roditelja jer njegov identitet počinje tamo gde prestaje identifikacija, ali istovremeno osećaju želju za podrškom roditelja. Imaju potrebu da stalno testiraju granice roditeljske trpeljivosti, ali istovremeno čeznu za tim granicama i pravilima ponašanja. Naime, da bi se pobeglo od kuće, mora da se ima kuća – metaforično objašnjava naš sagovornik, koji je i klinički asistent na Katedri za psihijatriju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Iako su neki razvojni psiholozi ranije bili skloni da kažu da početak adolescencije podseća na početak shizofrenije, jer su tinejdžeri pre podne manični, posle podne depresivni, a uveče imaju potrebu da razmišljaju o smislu i besmislu života, roditelji se nalaze pred veoma nezahvalnim zadatkom – da prepoznaju koja ponašanja spadaju u kategoriju normalnih, a koja predstavljaju znak za alarm. Naime, treba imati na umu da čak 75 odsto svih mentalnih poremećaja počinje pre 25 godine.

– Adolescenti se suočavaju s veoma nezahvalnim zadatkom – njihovo telo menja se praktično preko noći menja i oni imaju zadatak da tu promenu integrišu u postojeću sliku o sebi. Ako nisu zadovoljni onim što vide, „napadaju” tu sliku novog tela – sečenjem, izgladnjivanjem, bulimijom... Njihov biološki ritam je pomeren, zbog čega imaju potrebu da kasnije ležu i ustaju, a kod normalnog adolescenta suicidalne ideje su čak 50 puta češće nego u odraslom dobu. Oni imaju potrebu da eksperimentišu s psihoaktivnim supstancama, a to je eksperiment čije se posledice ne mogu predvideti, jer se razvoj nervnog sistema završava u 24 godini, pa uzimanje narkotika i alkohola ima drugačije posledice nego kod odraslih osoba. Zbog toga uzimanje marihuane može da ostavi kognitivne poremećaje, a kod osoba koje imaju naslednu predispoziciju za razvoj psihoze, ovaj teški duševni poremećaj može početi znatno ranije – upozorava dr Danilo Pešić.

A na pitanje koja ponašanja za roditelje trebaju da predstavljaju alarm da se nešto ozbiljno dešava s njihovim adolescentom, naš sagovornik kaže:

– Povlačenje u sebe koje dugo traje i ekscentrično ponašanje koje je potpuno neuobičajeno za tu osobu i nije u skladu s njenim uobičajenim reagovanjem, kao i neobjašnjivi pad školskog uspeha. To može biti alarm da je osoba počela da eksperimentiše s psihoaktivnim supstancama, ali istovremeno može značiti i početak psihoze. Zbog toga roditelji treba što pre da se jave, jer postoje odlični programi za ranu detekciju i ranu intervenciju psihičkih poremećaja.

Dodaje da postoji niz specijalizovanih terapija koje su veoma efikasne – naročito za mlade s problemom identiteta i poremećajima ličnosti. Najveću efikasnost do sada je pokazala kognitivno-bihejvioralna terapija, a adolescenti veoma dobro reaguje na grupnu terapiju – naročito na psihodramu i grupnu analitičku terapiju, jer je vršnjačka grupa njihovo prirodno „stanište”.