​Da li će empatija postati algoritam

Veštačka inteligencija (VI) postala je sastavni deo naših života, a brojne studije govore da sve veći broj osoba traži od nje odgovore i za brojne psihološke probleme i dileme. A najnovije istraživanje koje je rađeno u našoj zemlji govori da čak 63 odsto psihologa u svom radu koristi alate veštačke inteligencije. Najveći broj njih VI koristi za pripremu materijala kao što su psihoedukativni sadržaji, a potom i za administrativne zadatke kao što su izveštaji i organizacija posla. Četvrtina psihologa koristi alate VI za stručno usavršavanje, petina za istraživački rad kao što su pisanje članaka i analiza podataka, a svaki osmi za rad sa klijentima – pripremu sesija i materijala za psihoterapiju ili savetovanje, istaknuto je na okruglom stolu pod nazivom „Veštačka inteligencija i psihološka praksa: gde smo i kuda idemo”, koji je održan na 74. Kongresu psihologa Srbije. 

„Istražujući odnos psihologa prema tačnosti sadržaja koji kreira veštačka inteligencija, došli smo do podatka da skoro 90 odsto njih (temeljno) proverava i ima kritički odnos prema njima, a tek svaki deseti uopšte ne proverava odgovore. Na pitanje kako procenjuju odnos svoje upućenosti u alate veštačke inteligencije, skoro dve trećine priznale su da imaju srednji i nizak nivo poznavanja alata VI, svaki šesti psiholog ocenjuje da ima visok nivo upućenosti, a devet procenata njih smatra da ima veoma nizak nivo poznavanja alata veštačke inteligencije. Glavni razlozi zbog kojih psiholozi ne koriste alate VI jesu etička zabrinutost, tehnička neupućenost, nedostatak dovoljno informacija o njihovim mogućnostima i zabrinutost za poverljivost podataka. Odgovor na pitanje šta bi ih najviše motivisalo da koriste veštačku inteligenciju, otkriva da su to namenska edukacija za psihologe, jasne etičke i profesionalne smernice, primeri dobre prakse i preporuke profesionalnih udruženja”, istakla je Ana Mirković, psiholog i autor ovog istraživanja. 

Kada su psiholozi upitani da navedu pozitivna iskustva u korišćenju alata veštačke inteligencije, najčešće su navodili da su oni odlični za sistematizaciju informacija, pretraživanje izvora i predlog kostura radionica, ali i kao ispomoć za administrativne aktivnosti koje oduzimaju vreme, kako bi se oslobodio prostor za kreativnije stvari. Opisujući kritički odnos prema VI, psiholozi su navodili primer njenih „halucinacija” na koje se žale i ostali korisnici veštačke inteligencije, objašnjavajući da su informacije ponekad verno izmišljene – VI ume da izmisli njihovu naučnu utemeljenost i literaturu. Česta primedba glasi da ona povlađuje korisnicima i drži ih u poziciji uljuljkane žrtve u skladu sa narcisoidnim adaptacijama. 

„Nema razloga za strah da će VI zameniti psihologa – sklonija sam verovanju da će njoj biti potreban psiholog, jer ona nema emocionalnu inteligenciju, ni empatiju. Znamo koliko je često i komplikovano da osobe imenuju i osveste osećanja koja imaju, pa ne mogu da zamislim situaciju u kojoj će VI to uspeti. U vreme kada sam ja studirala psihologiju bilo je preko 400 priznatih psihoterapija, danas ih ima neuporedivo više, ali ono što je svima zajedničko jeste da uspeh terapije zavisi od odnosa sa terapeutom, a ne od same terapije, ma koliko da je efikasna. Uvek je ljudski odnos taj koji leči – nas resetuju zagrljaj, dodir kože i ljudi koji nas čuju i razumeju. Nema tog alata VI koji može da nas ’prigrli’ i izleči bolje od čoveka”, zaključila je ona. 

Nikolina Milosavljević, psiholog i psihoterapeut, istakla je da joj je VI najviše pomogla prilikom kreiranja radionica za roditelje – nekad bi od nje tražila da pojednostavi psihološka objašnjenja kako bi je mame i tate razumele, a nekad bi pitala VI da li je klijentu rekla pravu stvar. 

„Ne verujem svakom alatu veštačke inteligencije i nikada ne ubacujem nikakve lične podatke o klijentima, jer ne znam gde se skladište te informacije. Najčešće je pitam u kom smeru treba da vodim klijenta, gde mogu da nađem tekstove koji su relevantni za neku temu i kako mogu da napravim formular sa pitanjima za roditelje”, objasnila je ona. 

Studentkinja psihologije Verica Stanišić iskreno je priznala da strah od alata VI postoji među akademcima i da on nije ni jednostavan, ni jednosložan. 

„Sadašnja generacija studenata je prva koja će u svom radu koristiti alate veštačke inteligencije i mi se često pitamo da li će psihologija izgubiti humanost koja je zaštitni znak naše profesije, da li će empatija postati algoritam i kakva će biti uloga psihologa u digitalizovanom svetu. Sa jedne strane, studenti su fascinirani veštačkom inteligencijom, a sa druge javlja se oprez, što se uklapa u staru psihološku istinu da se strah javlja tamo gde ima najmanje znanja”, ocenila je ova studentkinja. 

Neinteligentno je ne koristiti VI 

Šaljivo komentarišući da je „veoma neinteligentno ne koristiti veštačku inteligenciju”, menadžer sa višegodišnjim iskustvom u IT sektoru Aleksandar Milinčić naglasio je da još ne postoji veštačka inteligencija, već veliki jezički modeli koji simuliraju VI. „Razumem strah ljudi od gubitka kreativnosti i zapitanost koliko često alati VI haluciniraju, ali tehnološki proces je nezaustavljiv. Nema smisla buniti se i izričito odbijati korišćenje alata VI, jer bi to bio ekvivalent protestu ludista protiv uvođenja tekstilnih mašina u proizvodnju početkom 19. veka. Važno je shvatiti da nam alati VI mogu olakšati i pojednostaviti život i posao, jer se sve znanje čovečanstva nalazi u njima”, zaključio je on na okruglom stolu posvećenom ulozi veštačke inteligencije u psihologiji na 74. Kongresu psihologa Srbije.