Real-politika i himere

Jedan od osnovnih ekonomskih koncepata tiče se situacija kada biramo između dva poželjna cilja, ali gde dobijanje više od jednog od njih iziskuje delimičan gubitak onog drugog. Tako, recimo, i više para i više slobodnog vremena su poželjni ciljevi, ali su najčešće suprotstavljeni: možemo da zaradimo više, ali samo ako se odreknemo jednog dela slobodnog vremena. I želja da provodimo više vremena i sa porodicom, ali i sa prijateljima može često da bude ispunjena samo na uštrb jednog od ta dva cilja. Takvih primera je beskrajno mnogo i ne bi bilo preterano  reći da je skoro ceo ljudski život, i najveći deo ekonomskog života, satkan baš od takvog izbora. Ekonomska teorija daje odgovor na to koji je optimalni izbor: dokle god dobitak od recimo više novca koji zarađujemo na uštrb manje slobodnog vremena preteže, treba da nastavimo sa radom. Ali, u tački gde je novčani dobitak od dodatnog rada jednak gubitku zadovoljstva usled manje slobodnog vremena, treba da prestanemo sa radom. To je ta optimalna, ravnotežna, tačka.

Veza između ovog ekonomskog principa i srpske političke situacije danas je sledeća. Sve ankete javnog mnjenja pokazuju da velika većina, možda čak i dve trećine, stanovništva Srbije, smatra da su demokratska politička stabilnost i članstvo u Evropskoj uniji poželjni. Problem je što su ova dva poželjna cilja u konfliktu jedan sa drugim. Približavanje Evropskoj uniji, bilo kroz tzv. saradnju sa haškim tribunalom bilo kroz „fleksibilniju” politiku prema pitanju Kosova, direktno podriva političku stabilnost države. To se očigledno vidi ne samo iz demonstracija i povratka potpuno neprihvatljivog jezika mržnje i pretnji koji prate hapšenje Radovana Karadžića, već i iz blokade skupštine i nesposobnosti da se izabere gradonačelnik Beograda.

Kada su dva poželjna cilja u takvom konfliktu, ekonomska nauka nam kaže, kako smo upravo videli, da treba težiti ka jednom od njih dokle god su dobici od njega veći nego gubici koji nastaju usled udaljavanja od onog drugog cilja. I upravo u toj tački dolazi, po mom mišljenju, do velikog razilaženja među onom dvotrećinskom većinom stanovništva Srbije i cepanja te većine na dva suprotstavljena tabora. Na jednoj strani su oni koji veruju da su dobici od približavanja Uniji toliko veliki i očigledni da im treba žrtvovati političku stabilnost, čak dozvoliti i eventualno ugrožavanje demokratije. S druge strane, ima onih koji misle, i ja verujem da su u pravu, da su dobici od približavanja Uniji trenutno toliko minorni da se zarad njih ne isplati žrtvovati ni delić političke stabilnosti. Kao što vidimo, razlog za vododelnicu između ove dve grupe upravo se pojavljuje usled razlika u oceni dobitaka od približavanja EU. Ako bi se, recimo, svi složili da su ti dobici ogromni, verovatno bi vredelo žrtvovati nešto od političke stabilnosti. Ali, problem je u tome što mi se čini da je situacija upravo suprotna: dobici od približavanja Uniji su minimalni. Neizvesna je, čak i malo verovatna, hitna implementacija SSP-a; njegova ratifikacija od strane članica Unije nije ništa izvesnija nego što je to bila pre dva meseca, a ratifikacija u srpskom parlamentu, upravo usled blokade skupštine, danas je mnogo teža i neizvesnija. A i put do kandidature za članstvo ne čini se ništa lakšim nego što je to bilo ranije. Na puno članstvo i interne probleme EU, koji to članstvo čine nekom dalekom fatamorganom, nije potrebno trošiti reči.

Štaviše, treba podsetiti da su sve minimalne „povlastice” koje je Srbija nedavno dobila od Evropske unije dobijene ne u vreme kada je Beograd aktivnije podržavao stavove EU nego u vreme kada su rezultati izbora bili neizvesni. Unija se pokazala kao veoma promućuran igrač koji prvenstveno gleda svoje interese: Srbiji ćemo dati neke olakšice ako od toga i mi nešto dobijamo (pobedu na izborima „proevropskih” snaga). Ali, kada smo to jednom dobili, nema smisla više davati olakšice i „nagrađivati” nekoga ko ionako ima interes da ostane na vlasti.
Ako se tako, čini mi se trezveno, oceni sadašnji trenutak, onda vidimo da su politička stabilnost i saradnja glavnih političkih aktera na nekim osnovnim pitanjima, i postojanje bar minimalnog nivoa političkog poštovanja između njih, ono što je danas najviše potrebno. Dobici od približavanja EU su himera.

Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir, Vašington