Maske su pale, pale

Džek i Džon su zanimljivi momci. Nemaju keša kao Roman Abramovič. Nemaju ni Čelsi. Nemaju ni svoju pomorsku rezidenciju „Solaris”, superjahtu dužine oko 150 metara, koja vredi oko pola milijarde funti, sa devet paluba, helidromom koji se otvara kao garaža, kako bi u specijalni hangar ušao „evrokopter EC-55” i udobno se smestio, dok jedan od najbogatijih ruskih oligarha boravi u svom blindiranom apartmanu, zaštićen specijalnim laserskim sistemima kojima se paparacima onemogućava svako fotografisanje ili želja tajnih službi da zavire u ploveću postmodernističku tvrđavu. Takvu bi poželeo svaki junak kog pokušava da zarobi Džejms Bond.

Međutim, kako je agent Njenog veličanstva trenutno opravdano odsutan jer se traži zamena za Danijela Krejga, koji je zbog godina odsvirao svoje, a da malo i zasolim ovu priču – Krejgov lik je fizički i karakterno kreiran po Vladimiru Putinu, odstupajući od klasičnih britanskih faca poput Rodžera Mura ili Pirsa Brosnana – Abramoviču je donekle olakšan posao.

Roman je, naravno, na sve mislio, pa jahtica ima protivraketni sistem odbrane i podmornicu koja zaranja do dubine od 48 metara, a posle rata u Ukrajini, kada su mu Britanci zamrzli imovinu i zabranili da proda svoju fudbalsku megakorporaciju Čelsi i ostalu basnoslovnu imovinu, njegova jahta je otplovila u Tivatski zaliv, nadomak marine Porto Montenegro. U zemlju Brda i Primorja, koja trenutno lebdi u bestežinskom političkom stanju, u kojoj se ne zna ni ko vlada, ni ko će vladati, pristizali su brojni migranti teški desetine milijardi dolara, tražeći gostoprimstvo predizajniranog jataka Mila Đukanovića.

Čitava mreža svetskih špijunskih satelita pokušala je da uđe u trag Romanu, snimljen je let njegovog privatnog aviona vrednog 50 miliona funti kako iz Moskve leti ka aerodromu „Ben-Gurion” u Tel Avivu, ali tovariš Abramovič je igrač svetskog ranga, s ruskim i izraelskim pasošem koji lako krije tragove i volšebno se pojavljuje i nestaje, da bi se konačno saznalo kako je iz Izraela, leteći ka Istanbulu, aterirao u Moskvu, odakle je limuzinom otišao ka nekoj od svojih rezidencija.

Džek i Džon su antipod Romanoviču, ali samo na prvi pogled. Navijači Glazgov rendžersa odlučili su da kolima krenu za Beograd, gde su već rezervisali karte za utakmicu sa Crvenom zvezdom. Međutim, ili Škoti nemaju sisteme navigacije ili je viski uticao na njihovo putešestvije, pa su, tražeći put ka Beogradu, zaglavili u Bosni, potom odlutali ka Kosovu, u potrazi za Beogradom. Sasvim je moguće da ne umeju da čitaju „gugl mapu” ili su prošli kao specijalno vozilo „Gugla” koje se onomad izgubilo u Kaluđerici, pa su specijalci superkompanije morali da potraže izlaz iz lavirinta beogradskog predgrađa pomoću lokalnog stanovništva.

Džek i Džon su nekako stigli do mitskog stadiona „Rajko Mitić” i Beograda, koji je nešto ranije zasut pustinjskom kišom, tako da su perionice automobila doživele neočekivani procvat jer je balkanska metropola zatrpana peskom iz saharskog džinovskog oblaka za koji ne važe sankcije. Zvezda je igrala odlično, ali se toliko ispromašivala da se ispostavlja kao tačna dijagnoza nekadašnjeg omiljenog diktatora, legendarnog trenera Branka Stankovića, koji je Duletu Saviću i Pižonu govorio sledeće: ako hoćete da osvojite evropsku titulu, od polušanse morate dati gol, a od jedne stoprocentne šanse – minimum dva. Stanković je tu formulu, daleko više alhemičarsku nego matematičku, sprovodio u delo, suprotstavljajući se srpskom mentalitetu, koji se gradi na kultu poraza, promašenih šansi i psovanja potkupljenih sudija. A onaj ko ne zna šta je fudbal, taj nema pojma o životu, tako da se u toj nesrećnoj noći za Zvezdu susreću sudbine otkačenih Škota Džeka i Džona, mističnog Romana Abramoviča, koji najavljuje da će kupiti neki srpski klub jer je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji i zemlja navijača koji su proklinjali sudbu kletu jer mreža je bila začarana!

U filozofiji Branka Stankovića krije se iskonska tajna opstanka i pobede. Grešim li? Gle čuda, neko je oduvao koronu kao da nije ni postojala, kovid propusnice su ukinute i otvorila su se kafanska i splavarska vrata raja, kao poslednje utočište banalnosti. Dakle, sve maske su pale! I one higijenske i one geopolitičke jer svet sada, umesto pandemijske, obuzima ratna psihoza sudnjeg dana. Treba li kupovati evre? Da, ali će to učiniti samo oni koji imaju siću. Oni bogati su već pronašli svoje menjačnice ili su njihovi i naši vlasnici.

Hoće li Novak Đoković sada moći da igra nevakcinisan ili će ostati na teniskoj poternici bez ikakvog smisla i logike? Ako uopšte bude bilo terena gde će se igrati ili će teniske rekete zameniti močuge kojima će ljudska vrsta mahati kao u klasiku Stenlija Kjubrika, dokazujući konačno kako su homo sapijensi bili lošija verzija majmuna. To bar nije teško dokazati.

Avio-saobraćaj iz Beograda za Moskvu obavlja se i dalje. Ali samo do Subotice, kada se avion „Er Srbije” vraća jer se sa imejlova iz Ukrajine i Poljske šalju dojave o postavljenoj bombi. I tako, iz dana u dan, kao u danu mrmota. Avion poleti, a onda se okreće ka Surčinu, držeći se strogih protokola o bezbednosti. Ima li bombe u avionu? Hvala bogu, nema. Šta će uslediti? Neće biti ni bombe, a najverovatnije ni avionske linije.

Ali kakav-takav privid normalnosti ne pruža samo Svetsko dvoransko prvenstvo u atletici, baš usred Beograda, već i uobičajena praksa u Srba da se dele, sude i osuđuju, čak i oko izbora za „Pesmu Evrovizije” iako je jasno da će pobediti Ukrajina. To ne sprečava Acu Lukasa i koleginicu Oliveru Kovačević da se sude kao da dele zajedničku imovinu posle teškog razvoda, nakon pobede Konstrakte, koja bi u drugim okolnostima bila favorit jer je njena konceptualna pesma savršena za svet koji luta između pandemijske i ratne apokalipse.

Aca bi ipak trebao da bude džentlmen i ponudi se Konstrakti da joj pridržava lavor na nastupu, a da kasnije snime duet. Ne zbog iluzije o pomirenju dve Srbije, već zbog spektakla koji bi izazvali. Gorane Bregoviću, razmišljaš li o tome?

Pomenuti događaji oko nas zapravo su popunjavanje siromaštva sopstvene praznine, duhovnog beznađa ili lutanja dosadom sopstvenog života. Oni su istovremeno svojevrstan poraz sveta ideologije, tako da događaji oko nas postaju sami ideologija života. Time nas oslobađaju tegobe mišljenja i teških izazova u izboru i donošenju odluka. Umesto toga, dovoljno je samo gledati i u slobodi kafanskog filozofskog raja, naročito posle dva deci belog, uočavati glavnu ideju svakodnevice. Ali šta je glavna ideja, pita se jedan od junaka „Idiota”, čiji autor trenutno, posle života u „Mrtvom domu”, biva gurnut u izolaciju italijanske univerzitetske tamnice.

Kakav nas svet čeka ako je Dostojevski u kućnom pritvoru? Da ovo može da čuje, Hemingvej bi se ubio po drugi put. Overio bi sam sebe!