Ono što izabereš, to živiš

Ima Ninovom nagradom ovenčanih knjiga o kojima više nikada nije bilo reči ni u javnom prostoru, niti u književnim časopisima, ni u razgovorima prijatelja koji sede u restoranu ili nose rođendanske poklone. Uz napomenu da to ne znači da je odluka nekog od žirija u prošlosti bila pogrešna, to ipak nije slučaj s nagrađenom knjigom „Deca” Milene Marković, u izdanju „Loma”, evo ni posle dva meseca od proglašenja. Preporučuju je pisci među sobom, drugi izdavači je čitaju i komentarišu, „Deca” idu iz ruke u ruku. Umetnost, kao i istina, ima neobjašnjivu privlačnu moć, a poetsko iskustvo u ovoj prozi, onako kako je to opisao Oktavio Paz, jeste „otvaranje izvora bića”, gde je „jedan tren i više nikad, jedan tren i zauvek”, rođenje i smrt u isti mah.

Ova deca i ljudi od početka nose teret nasleđa i teret budućnosti, svet pozdravljaju plačem. Život se nastavlja bez žaljenja u rečima: „(...) eto me deco letim kroz pahulje/ nad mojim belim gradom/ sutra će ga isprljati/ razneti/ kopati graditi/ gađati gaziti/ pregaziti a sneg će opet da pada/ dunavom ploviće led/ onda će nova deca da zaplaču (...)” Neko će u njima pronaći nešto svoje, neko će uhvatiti široki kadar i zapeći će ga u grlu, neko će se setiti drugih stihova, kao što su oni Pola Elijara: „U meni nema žaljenja/ Što je crnja i teža moja prošlost/ To je lakše i čistije dete što bejah/ Dete što ću biti.”

Koliko dugo su „Deca” pripremana u vašem poetskom i dramskom stvaralaštvu, kroz prepoznatljive motive i dramske glasove? Hoćete li, na neki način, nastaviti da je pišete?

Sada nemam potrebu da nastavim da pišem tu knjigu, već sam je zaboravila. Dobila sam nagradu i onda ću da pričam o njoj još neko vreme pa ću i to da prestanem. Ne zato što sam iscrpla te motive ili zato što nemam šta da pevam na te teme kroz te glasove, nego idem na neko drugo mesto.

Pripovedni glas ove autofikcije zapanjujuće je i bolno iskren jer ne ulepšava stvari. Da li je svaka iskrenost danas subverzivna i koliko vam je važna?

Poezija je u službi lepote, ako je prava i plemenita, a ne bi trebalo da ulepšava. Lepota u sebi sadrži veličinu i može da bude i strašna i neprijatna. Ljupkost je nešto drugo, ona je ukrasna, prijatna, bliska i ne tera na razmišljanje. Književnost ne bi trebala da ulepšava, za to služe modni časopisi i reklame, njima je to posao i tako treba da bude. Ulepšavanje je upravo ona tanka linija koja odvaja kič, pravi kič kao sistem lažnih vrednosti, od umetnosti. Naravno, postoje umetnici koji u svojoj estetici koriste kič kao izražajno sredstvo i to može biti uzbudljivo i dobro. Ali, u pitanju je estetika, a ne lažna etika. Umetničkog dela nema bez iskrenosti, jer ona proizilazi iz nečijeg pogleda na svet. Subverzivnost ne čuči u iskrenosti, nego u pogledu na svet onoga koji stvara. Kako će to sve da izgleda, zavisi od stila.

Deca su u vašoj prozi složena bića, a odrasli zadržavaju mnoge detinje odlike. Da li se detinjstvo ikada završava u dubini naše duše?

Svi su složena bića, ja sam prikazala dečji nazor zato što je on primaran, prvo videlo i spoznaja, bez obrade, odbrane, proračuna i naknadne pameti. Ne verujem da se detinjstvo završava u duši, ljudi kojima se to desi su retki i strašno uskraćeni. Sad, detinjstvo u duši ne mora da bude uvek dobra stvar, može da bude i razarajuća. Zavisi.

Na šta mora da bude spreman pojedinac koji stvari naziva pravim imenima, svestan tradicije generacija roditelja i dece, u ovoj sredini, utemeljenoj na svesti o sramoti?

Što se tiče ove sredine i svesti o sramoti, evo, mene niko nije tužio kao što su tužili u Norveškoj Knausgora. Vekovima već pisci u raznim sredinama nazivaju stvari pravim imenom. To nema mnogo veze s tradicijom. Što se tiče tradicije, ja živim dosta tradicionalno, u suštini. Živim i sa sramotom i pored sramote i grlim se sa sramotom. I spremna sam na svaku sramotu, i svoju i tuđu.

Na koji način se odnos prema stidu s vremenom menja?

Ne vidim što bi morao da se menja odnos prema stidu. Stid ima veze i sa navikavanjem na nošu. Stid ima veze i sa jakim osećajima, sve je to u redu. Vrlo je loše da se čovek ne stidi.

Kako vidite to što se s jedne strane u javnom prostoru otvaraju bolne teme, dok se, s druge, još bolnije stvari i dalje prećutkuju?

Meni su najbolnije teme siromaštvo i nemoć i nepravda. Ne vidim da se te teme otvaraju u javnom prostoru. Niti vidim da su mnogo bitne. O tome ćute oni koji to žive, jer za njih nema mesta u javnom prostoru, niti će biti.

Na kraju knjige junakinja kaže sinu da živi, uči, da prašta, ali da ne zaboravlja. Kako znati pravu meru između pamćenja i oproštaja?

Na kraju knjige junakinja kaže bratancu te neke reči. Obraća se sa „sine” jer je njen, kao i sva deca koju pominje, njen je iz žudnje i želje i ljubavi. Pamćenje je dar koji ima čovek, oproštaj je jedan izbor, među mnogim izborima koji mogu da se naprave. A šta izabereš, to živiš.

Verujete li u „isceljujuću” snagu ljubavi u teškim vremenima ratova i bolesti?

Ne znam na šta se misli kad se kaže ljubav u tom smislu. Bolesti je uvek bilo i biće, biće i ratova. Samo, sada ih počinju neki kod kojih nema rata, sele svoje ratove na druga mesta, troše tuđu krv, onda šalju pelene i njupu. Pa se spremaju za sledeću tačku pritiskajući dugmiće. Takozvani mirotvorci se često pokažu kao veliki prevaranti i manipulatori. Čini mi se da biraju ko ima prava da misli, da živi, da bira sam.

Šta nas više određuje kao ličnosti, naš odnos prema bolu, svom i tuđem, ili prema sreći?

Osnovno što određuje ličnost jeste delanje. Ili ne. I to isto određuje. Ono što radiš, to si. I što ne radiš, isto. Normalno je da ljudi ne vole mnogo ni tuđi bol, ni tuđu sreću. Bitno je šta radiš po tom pitanju. Jesi li štetočina ili gradiš. Jesi li krvopija ili davalac. Mada, to je možda previše jednostavno. Prikazivanje bola je ritualna stvar, šamanska, čarobnjačka, to je dobro.