Paks amerikana odlazi u prošlost

Ruska vojna intervencija u Ukrajini dobro je uzdrmala Sjedinjene Američke Države. Pojavila se prva ozbiljnija pukotina u planu Vašingtona da vojno potisne evroazijskog džina, iniciranom devedesetih godina prošlog veka, neposredno po raspadu Varšavskog pakta, a potom i Sovjetskog Saveza. Ipak, ispostavilo se, sva nastojanja SAD i saveznika iz NATO-a da se ušanče na samim ruskim granicama bila su ishitrena. Počelo je na Balkanu, pokušano u Gruziji, nedavno i u Kazahstanu, a okončaće se, najverovatnije, u Ukrajini.

Podsetimo, po završetku Drugog svetskog rata SAD su, kao jedna od zemalja pobednica, „pod svoje” uzele praktično ceo zapadni svet, stvorivši Paks amerikanu. Ovaj termin označavao je punu američku dominaciju na proizvodnom, vojnom, pa i socijalnom planu i izveden je po ugledu na slične istorijske situacije: Paks romana (od kraja prvog veka pre n. e. pa do kraja drugog veka) i Paks britanika (1815–1914, doba dominacije britanske imperije).

Tokom perioda američke nadmoći nije bilo ratova među zapadnim zemljama. Umesto toga, militarističke frustracije lečene su na terenima Južne Amerike, Afrike, Bliskog istoka, Azije, što direktnim agresijama, što izazivanjem lokalnih građanskih sukoba u koje bi se potom moćni umešali kao neprikosnoveni arbitri. Naravno, uz veliku dobit.

Međutim, želelo se više. Težilo se globalnoj dominaciji i kontroli sveukupnog svetskog bogatstva. Uslovi za to stvoreni su onoga trenutka kada je svet medijski premrežen, kada je pristup internetu postao jednako važan kao i redovna tri obroka dnevno, možda i važniji. Informacije, a s njima i dezinformacije, postale su oružje ubojitije i od nuklearnog. I to bez ikakve kontrole.

A tu su ponovo prednjačile SAD. Stvorena je atmosfera u kojoj je prava istina dolazila samo iz jednog centra, iz Vašingtona. Sve ostalo ne samo da je dovođeno u sumnju već je i direktno proglašavano za neistinu. Bez obzira na dokaze. Mnogo šta je moralo biti prećutano ili na neki način zataškano. Setimo se samo primera rušenja američkog „nevidljivog” aviona tokom agresije na Srbiju, o čemu je u Americi dugo smelo da se govori samo „u pola glasa”.

Danas smo svedoci „specifičnog medijskog tumačenja” rata u Ukrajini, sleda njegovih događaja, razmera i posledica borbenih dejstava. Jedna istina stiže sa terena, druga od mnogobrojnih analitičara zaselih po televizijskim studijima. Ukratko, čini se kao da nikoga ne interesuje sudbina Ukrajinaca, koji dane preživljavaju pod eksplozijama granata, već šta o svemu misle poznavaoci i „poznavaoci”. Ništa drugačije nije ni u štampanim izdanjima.

Pri tome, što je posebno karakteristično, rečnik koji se koristi u ovakvim analizama sve je samo ne akademski. U očiglednom nedostatku pravih aduta učesnicima ovog ružnog rata lepe se najneprikladnije etikete. Nažalost, toga se ne libe ni ugledni političari, pa ni najviši predstavnici pojedinih država. Medijska nervoza kakvoj smo tokom agresije NATO-a bili izloženi mi u Srbiji, u slučaju Ukrajine otišla je veliki korak dalje.

Mnogi razlog za pomenutu nervozu vide u činjenici da je ukrajinska drama neskrivena opomena i onima koji su doskoro bili ubeđeni da su zbrinuti u okvirima kojekakvih vojnih saveza, a kojima su pristupili dobrovoljno ili nedobrovoljno. Odluka Nemačke da samostalno ojača svoje oružane snage mnoge je podsetila na ne tako davnu prošlost. Jedinstvo na Starom kontinentu kao da počinje da se kruni.

Ne treba ni sumnjati da bi drama na Istoku Evrope ušla u daleko opasniju fazu da se o svemu pitaju samo u Vašingtonu. Međutim, u Briselu, u sedištu NATO-a, ne postoji unisonost o tome kako se suprotstaviti Rusiji. A to izaziva nelagodnost, pa i strah. Ključne odluke odlažu se uvođenjem sankcija, usmerenim uglavnom prema privatnim licima i tek ponekim državnim službenicima. Kao da se čeka neki nepromišljeni potez Moskve ne bi li se konačno vojno reagovalo.

U međuvremenu, meta su postali ugledni ruski umetnici, sportisti, poslovni ljudi... Tako se na udaru američkih „dušebrižnika” ovih dana našao i kosmonaut Jurij Gagarin, čovek koji se 12. aprila 1961. prvi vinuo u kosmos. Jednostavno, oduzete su mu sve počasti. Sledeće je verovatno ubacivanje „podatka” u američke udžbenike da je put zvezda prvi krenuo Amerikanac Džon Glen.

Paks amerikana definitivno odlazi u prošlost. Današnji svet ne prihvata jednu istinu, ma iz kog centra ona dolazila. Dok pokušavaju što tešnje ekonomski da sarađuju, veliki svetski igrači kao da se sve više povlače u sebe. Nepoverenje prema zajedničkom protivniku pretvorilo se u nepoverenje prema najbližim strateškim partnerima. A ratovi ovoga sveta još nisu okončani.