Suštinski susret čoveka i prirode

Roman francuske književnice Nastasje Marten „U očima zveri” objavila je izdavačka kuća „Klio”, u prevodu Ljiljane Mirković. Reč je neobičnoj prozi, nastaloj na osnovu traumatičnog iskustva autorke, koju je u avgustu 2015. godine, u planinama Kamčatke, u istočnom Sibiru, napao medved i naneo joj ozbiljne povrede po licu. Ona se odbranila i preživela, ali je ovaj događaj u prozi preradila kao susret dva bića, približavajući čitaocu perspektivu prirodnih zakona, od kojih se čovek u velikoj meri otuđio.

Ovakvu perspektivu Nastasja Marten zastupa i kao antropolog. Sve do studija u Parizu živela je u Alpima, a sa 23 godine pridružila se nomadskom plemenu Gvič na Aljasci. Ona je suživot s tim ljudima predstavila u dokumentarnoj prozi „Divlje duše: protiv Zapada, otpor ljudi sa Aljaske”, ovenčanoj nagradom Francuske akademije „Luj Kasteks”. Zatim je, istražujući nomadsko pleme Evena, imala ovaj bolan susret sa divljom životinjom, koja joj je odgrizla deo lica. Pošto je izgubila i deo svog identiteta, u potrebi da ponovo proživi ovaj susret, ona se vraća na to mesto, tragajući za arhetipskim i mitskim značenjima.

„Tog dana, 25. avgusta 2015. godine, događaj nije bio to što je medved napao francusku antropološkinju negde u planinama Kamčatke. Događaj je zapravo: jedan medved i jedna žena su se sreli, zatim su se srušile granice između svetova. Nisu samo fizičke granice između čoveka i životinje u tom sukobu otvorile pukotine na njihovim telima i u njihovim glavama. Takođe se vreme mita pridružilo stvarnosti, ono što zovemo nekada pridružilo se današnjici, a san javi. Prizor se događa u našim danima, ali se mogao zbiti pre hiljadu godina. Samo taj medved i ja u ovovremenom svetu, ravnodušnom prema našim sitnim ličnim putanjama, ali je to i arhetipsko suočavanje, to je čovek koji posrće uzdignutog spolovila nasuprot ranjenom bizonu u pećinskim bunarima Laskoa”, piše autorka Marten.

Po rečima urednika izdanja Zorana Hamovića, ova literarna avantura teži posebnom i egzistencijalnom razumevanju prirode i čovekovog mesta u njoj, kao i pobedi nad strahom.

Recenzentkinja Ljubica Arsić naglasila je da susret o kojem piše Nastasja Marten opisuje mnogo dublji odnos sa životinjom od uobičajenog, koji, na primer, imaju ljudi sa svojim kućnim ljubimcima.

– Naš odnos prema prirodi nije formalan, već suštinski i tiče se etike našeg sopstvenog bića, koje i samo trpi bol, kada je priroda ugrožena. Nastasja Marten pokazala je da u medvedu postoji i deo ljudske prirode, u trenutku kada se uplašio i pobegao od žene koja ga je povredila, ali i da u čoveku ima dubokih animalnih nagona. Zbog toga njena priča razobličuje naše iluzije o površnom etiketiranju stvari. Potvrđujući Frojdovo učenje o snovima, kao ponovljenoj prošlosti sisara sa arhaičnim pamćenjem, koje nas vraća na genetske zapise u trenutku traume, autorka Marten svojim izgledom i ponašanjem posle udesa budi pozornost i čuđenje okoline, mada ni ona ne propušta priliku da se podsmehne zapažanjima medicinskog osoblja u vezi s njenim slučajem. Ona je svesna toga da je zapadna civilizacija, verujući u razum, odbacila praistorijsko vreme u kojem je čovekov unutrašnji prostor obuhvatao i ono što se danas smatra kliničkim ludilom. Autorka uviđa i to da su načela civilizacije kojoj pripada prilično zla, tako da nisu u stanju da se na pravi način nose s psihopatologijom – istakla je Ljubica Arsić.