Video-igre su prošle put od igračke do medija

Jedinstvena knjiga kod nas „Totalna istorija video-igara” Manojla Maravića, profesora teorije medija, studija video-igara i medija masovne komunikacije na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu, objavljena je u ediciji „Multimedija” izdavačke kuće „Klio”. Zanimljivo je da je profesionalnu karijeru autor počeo kao vajar, a naučnom radu posvetio se nakon završetka interdiscipliniranih doktorskih studija Teorije umetnosti i medija. Pored ostalog, osnivač je prve naučne konferencije iz oblasti video-igara. Ova knjiga prati hronošli razvoj ove industrije, baveći se problemom pre svega sa medijske strane, pokazujući šta je sve uticalo na evoluciju „gejmerskog” fenomena, ukazujući na ključne stvaraoce, teoretičare, kao i na društvene pojave koje su sve pratile. „Konstanta mog profesionalnog rada jeste da volim nove stvari”, kaže Manojlo Maravić.

Zbog čega je ovo „totalna” istorija video-igara?

To totalno se ne odnosi na neki totalitet, kanon koji obuhvata ono najvrednije i najvažnije, dakle ne u onom Fukoovom smislu već više u metodolškom smislu. Finski autor Jako Suominen, i njegov tekst „Kako napisati istoriju video-igara”, moje je metodološko i stilsko polazište, kao pogled iz više različitih uglova. S jedne strane, uočljiv je entuzijastični pogled, jer su sve istorije video-igara zaista pisali gejmeri, kao i novinari, kojima je to bilo zanimljivo. Sa druge, tu je i hronološki ugao razvoja video-igara, a kod emnacipatorskog pristupa razmatram rodnu politiku igara i to kako su žene predstavljane u njima, koje su bile važne dizajnerke. Takođe, bavim se i rasnom politikom igara, u vezi sa tim kako su prikazani karakteri drugih, nebelačkih, rasa. Patološki, ili bolje je reći, arheološki pristup, neka je vrsta obdukcije nad lešom, gde se pronalazi jedna skrivena istorija ovog fenomena. Imamo taj mit o Atariju, kao vrlo inventivnoj kompaniji, koju su svi kopirali. Međutim, jedan broj njihovih igara Atarijevi dizajneri pronašli su upravo u nekim manje poznatim, na primer, onim rađenim za Nasu.

Stiv Džobs je karijeru počeo u Atariju?

Da, to je bio jedan od njegovih prvih poslova, kada se, boraveći u San Hozeu, sredinom sedamdesetih godina, javio na „Atarijev” oglas „Zabavi se i pravi igrice”, i to je ono što se u oglašavanju nije promenilo do danas. Taj marketinški potez koji u ovu industriju privlači nove ljude rečima: strast, ljubav, zabava... Stiv Džobs tada je bio mlad čovek, pod uticajem nju ejdž filozofije i hipi pokreta, koji je na posao dolazio u sandalama. Napravio je značajnu igru „Brejk aut”, zajedno sa Stivom Voznijakom, njegovim budućim partnerom, sa kojim je napravio „Epl”.

Kako posmatrate fenomen video-igre između visoke tehnologije i umetnosti?

Ja sam vajar po bazičnom obrazovanju, magistrirao sam vajarstvo, na Univerzitetu umetnosti u Beogradu završio sam naučne, humanističke studije ‒ Teoriju umetnosti i medija, tu sam pisao o video-igrama i shvatio da je moguće i doktorirati iz te oblasti. Nailazio sam na različite komentare, od roditelja do kolega, određenih „bradatih umetnika” kojima je to bilo ispod časti, a sada vidim da su video-igre zaista postale mejn strim. Umetnost video igara, gejm art, jedan je deo proizvodnog procesa, pored dizajna video-igara, koji oblikuje pravila i mehaniku igre, izazove. Umetnik je taj koji kreira vizuelno i audio okruženje. Brojni su i umetnici koji dolaze iz oblasti visoke kulture, koji video-igre koriste kao medij, kao što bi kristili film ili televiziju, kao sredstvo izražavanja stavova prema društvu. Na akademiji imamo i studijski program dizajna video-igara. Ono što je, prema mom mišljenju, najvažnije jeste upravo ta mehanika, a zatim pravila, ciljevi i izazovi koje dizajner kreira.

Dajući istorijski pregled razvoja ovog fenomena, pružate primere američkih, japanskih, ruskih, industrija video-igara. Ko do danas drži primat u tome?

Najveće tržište imaju SAD, najveće kompanije su tamo i tamo je industrija i pokrenuta. Zatim ih je pratio Japan, imamo i Južnu Koreju. Dve decenije, sedamdesetih i osamdesetih godina SAD i Japan bili su apsolutno dominantni. Razvoj industrije u Evropi kaskao je za njima, a tek sa razvojem kućnih računara, video-igre odomaćuju se i u Evropi, pre svega u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Španiji, gde imamo interesantne primere tokom osamdesetih godina. Istraživač Tristan Donovan u svojoj knjizi ima primere uticaja Montija Pajtona na kreiranje video-igara, što je jedan „uvrnut” pristup, sa montipajtonovskom estetikom i šalama. U Francuskoj postoje primeri angažovanih video-igara, koje su se bavile određenim društvenim problemima. Francuska dizajnerka Mjuriel Tramis, poreklom sa Kariba, predstavila je svoju kreolsku kulturu. Tetris je u SSSR-u bio incident, tamo nije postojala industrija. Napravio ga je matematičar i informatičar Aleksej Pažitnov, i tu postoji zaplet na nivou političkog trilera u doba Gvozede zavese.Tetris je na volšebne načine dospeo do tržišta Evrope, Japana i SAD.

Video-igre sve više liče na filmove, a u nekim filmovima junaci žive u video-igrama. Da li je važno kakve sve ideje stoje iza junaka video-igara?

Video-igre su prošle put od igračke do medija, od potrebe za brzim reakcijama do kompleksnog medija, tako da je to sada punopravni medij koji nam se obraća putem sadržaja i poruka. Sve se više vodi račina o tome kakve će poruke biti poslane. Posebna tema je odnos igara i filma. Postoji tu industrijska sinergija gde se tempira da u isto vreme izađe na primer film „Hobit” i video-igra. I na estetskom nivou ima dosta preplitanja. Kad sam gledao film „1917”, u kojem vojnik dobija zadatak da poruku prenese na drugi kraj fronta, i prolazi sukcesivno kroz različite probleme, po nivoima, zaključio sam da je to slično video-igri. Kasnije sam pročitao da je i sam reditelj Sem Mendes izjavio da su mu video-igre bile inspiracija.

Kako tumačite predrasude prema video-igrama, vezane za to da ljude odvlače u virtuelni svet?

Postoji odijum prema ovom mediju, koji nije od juče. Od 1975. godine postoji video-igra „Death Race”, gde igrač upravlja vozilom i gazi pešake koji izgledaju kao čiča gliše. S obzirom na grafičku rudimentarnost, kreatori su se branili da to nisu pešaci već gremlini. Te moralne panike sukcesivno su nailazile svaki put kad je industrija bila u usponu, kulminiralo je pucnjavom i strašnim masakrom u srednjoj školi u Americi 1999. godine, jer su napadači bili strastveni igrači „Duma”. To je klasičan točak moralne panike u javnosti i medijima. Problem je mnogo složeniji, jer su zločinci živeli u kulturi nasilja i posedovanja oružja. Bili su skrajnuti u odnosu na svoje vršnjake i živeli u nefunkcionalnim porodicama. Osobe koje su već sklone nasilnom rešavanju problema, preferiraju tu vrstu igara i tu se „svete” društvu. Da su samo video-igre uzrok nasilja, ne bismo mogli da prođemo gradom da nas neko ne upuca. Postojale su stravične nacističke video-igre u Nemačkoj, gde je igrač upravnik logora, u Americi modifikacija „Duma”, gde ubijate Latinoamerikance, tamnopute i Jevreje. Ali ima i divnih igara, koje u Švedskoj ulaze u školske programe. Video-igre su izuzetno razuđen medij i plasiraju različite sadržaje.