Čija su naša deca

U Handkeovoj „Pesmi detinjstva” sedam strofa počinje stihom „Kad je dete bilo dete”, a pesma u celini kao da je replika pesme Halila Gibrana koja je moto knjige o Samerhilu i biltena postpedagoškog udruženja Prijateljstvo sa decom.

Da li o pomenutim stihovima dva velika pisca žele da razgovaraju prof. I. Ivić, P. Handke, Ž. Trebješanin, Dunja Cigić, Svetlana Zdravković, Mirjana Banović, Olgica Stojić, Zoran Milivojević, Irena Mitrović, Nada Marinković...?

Čemu pitanje čija su naša deca? Kada je dete pravo dete? Kada odrasli shvata šta je prava ljubav. A Bog je ljubav, a dete je – vrelo ljubavi i naš učitelj. Da li je to zaista najdublja i najvažnija „tajna detinjstva”? (M. Montesori)

Handkeovo dete kao da nema roditelje, oni ne obezbeđuju kontekst „da dete bude dete”. Halil Gibran, Nil, postmoderni pedagog Hubertus fon Šonebek, i svi koji se slažu s njihovim odnosom prema deci, defakto polemišu s roditeljima koji decu doživljavaju kao vlasništvo („Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti”, rekao je Taras Buljba sinu i pucao mu u čelo). „Život” zamenjuje roditelje u pesmi Halila Gibrana.

Zar roditelji nisu „život” koji čezne za sobom. Sve „sinove i kćeri” doneli su na svet neki roditelji. Nijedno dete nije postalo dete ako nije najpre bilo nečija kći ili sin. Pesnik i maštoviti pedagozi Nil, Šonebek i sledbenici prigrlili su mogućnost da dete bude dete, želeći da na taj način potisnu, ospore, prirodno pravo roditelja da brinu o svojoj deci. U lice su im rekli „vaša deca nisu vaša deca” želeći da na taj način omoguće deci punu slobodu. Objavili su nešto što je starije i moćnije od roditelja – „život”, koji će omogućiti da dete bude dete, pružiti priliku detetu da nađe i potvrdi sebe, izrazi i izgradi svoje pravo, autentično ja. Za pomenute pesnike i postmoderne pedagoge tu je vrhunac, kraj – da dete bude dete. Svi smo se našli u stanju „nove realnosti”. Svako sve razume na svoj način. Kao da se čeka da neko svedoči „Budimo ljudi”.

Međutim, odgovor Momčila Nastasijevića je iz drukčije perspektive – Maternja melodija. „Maternjom melodijom nazivam onu zvučnu liniju” koja dolazi „iz najdubljih slojeva duha”. Nju najjasnije čujemo kod deteta (1927). Marija Montesori je na svoj način otkrila dete: „Kada deca pred vaspitačicom ispoljavaju svoju pravu prirodu, ona će možda prvi put da shvati šta ljubav stvarno jeste. Ovo otkriće preobraziće i nju samu... Dete je vrelo ljubavi” (Upijajući um). Ključ, obrazac uspešnog odrastanja takoreći u svim epohama je uzajamnost dece i odraslih, kada deca postaju „mali partneri u svetu odraslih, da živeći s njima učestvuju, prema svojoj snazi, u svim za život značajnim delatnostima, kao i u svim onim ritualnim činovima pomoću kojih čovek hoće da zagospodari prirodom i svojom sudbinom. Na taj način deca ne samo da uče neophodne delatne i misaone tehnike, već otkrivaju šta je zadatak i smisao ljudskog života” (A. Marjanović, 1980).

Vratimo se na kraju tekstu „Naša deca, jutjuberi i influenseri” („Politika”, 11. januar), koji je na neki način bio povod ovih razmišljanja: „Deca koja su od kolevke do prvog razreda rasla s igricama, društvenim mrežama, mobilnim telefonom, da li su još deca, ili su postala tiktokeri i jutjuberi, jer im je „i mama i tata” bio Baka Prase ili neki drugi influenser.

U stvari, veliki broj učenika osnovnih i srednjih škola i nisu – deca. Oni su u pravom smislu reči „obraćeni”, postali tiktokeri i jutjuberi. Deca kao da više i ne postoje, naša deca nisu naša deca. Pripadaju jednom ili nekolicini influensera i jutjubera. Egzibicionizam i seksualizacija predstavljaju osnovu ove nove (ne)normalnosti, svuda i u svakoj prilici.

Uostalom, ni život ni smrt ne prizivaju negdašnji pijetet i poštovanje. I retki odrasli se pitaju o smislu rađanja, života i umiranja, a zašto bi deca. Duboki relativizam i apokaliptične pretnje potresaju čitav svet. Otuda zabrinuti savremenici kažu: Ako ne spasemo decu, ni Srbiju nećemo.

Dr Isidor Graorac,
Novi Sad