Чија су наша деца

У Хандкеовој „Песми детињства” седам строфа почиње стихом „Кад је дете било дете”, а песма у целини као да је реплика песме Халила Гибрана која је мото књиге о Самерхилу и билтена постпедагошког удружења Пријатељство са децом.

Да ли о поменутим стиховима два велика писца желе да разговарају проф. И. Ивић, П. Хандке, Ж. Требјешанин, Дуња Цигић, Светлана Здравковић, Мирјана Бановић, Олгица Стојић, Зоран Миливојевић, Ирена Митровић, Нада Маринковић...?

Чему питање чија су наша деца? Када је дете право дете? Када одрасли схвата шта је права љубав. А Бог је љубав, а дете је – врело љубави и наш учитељ. Да ли је то заиста најдубља и најважнија „тајна детињства”? (М. Монтесори)

Хандкеово дете као да нема родитеље, они не обезбеђују контекст „да дете буде дете”. Халил Гибран, Нил, постмодерни педагог Хубертус фон Шонебек, и сви који се слажу с њиховим односом према деци, дефакто полемишу с родитељима који децу доживљавају као власништво („Ја сам те родио, ја ћу те и убити”, рекао је Тарас Буљба сину и пуцао му у чело). „Живот” замењује родитеље у песми Халила Гибрана.

Зар родитељи нису „живот” који чезне за собом. Све „синове и кћери” донели су на свет неки родитељи. Ниједно дете није постало дете ако није најпре било нечија кћи или син. Песник и маштовити педагози Нил, Шонебек и следбеници пригрлили су могућност да дете буде дете, желећи да на тај начин потисну, оспоре, природно право родитеља да брину о својој деци. У лице су им рекли „ваша деца нису ваша деца” желећи да на тај начин омогуће деци пуну слободу. Објавили су нешто што је старије и моћније од родитеља – „живот”, који ће омогућити да дете буде дете, пружити прилику детету да нађе и потврди себе, изрази и изгради своје право, аутентично ја. За поменуте песнике и постмодерне педагоге ту је врхунац, крај – да дете буде дете. Сви смо се нашли у стању „нове реалности”. Свако све разуме на свој начин. Као да се чека да неко сведочи „Будимо људи”.

Међутим, одговор Момчила Настасијевића је из друкчије перспективе – Матерња мелодија. „Матерњом мелодијом називам ону звучну линију” која долази „из најдубљих слојева духа”. Њу најјасније чујемо код детета (1927). Марија Монтесори је на свој начин открила дете: „Када деца пред васпитачицом испољавају своју праву природу, она ће можда први пут да схвати шта љубав стварно јесте. Ово откриће преобразиће и њу саму... Дете је врело љубави” (Упијајући ум). Кључ, образац успешног одрастања такорећи у свим епохама је узајамност деце и одраслих, када деца постају „мали партнери у свету одраслих, да живећи с њима учествују, према својој снази, у свим за живот значајним делатностима, као и у свим оним ритуалним чиновима помоћу којих човек хоће да загосподари природом и својом судбином. На тај начин деца не само да уче неопходне делатне и мисаоне технике, већ откривају шта је задатак и смисао људског живота” (А. Марјановић, 1980).

Вратимо се на крају тексту „Наша деца, јутјубери и инфлуенсери” („Политика”, 11. јануар), који је на неки начин био повод ових размишљања: „Деца која су од колевке до првог разреда расла с игрицама, друштвеним мрежама, мобилним телефоном, да ли су још деца, или су постала тиктокери и јутјубери, јер им је „и мама и тата” био Бака Прасе или неки други инфлуенсер.

У ствари, велики број ученика основних и средњих школа и нису – деца. Они су у правом смислу речи „обраћени”, постали тиктокери и јутјубери. Деца као да више и не постоје, наша деца нису наша деца. Припадају једном или неколицини инфлуенсера и јутјубера. Егзибиционизам и сексуализација представљају основу ове нове (не)нормалности, свуда и у свакој прилици.

Уосталом, ни живот ни смрт не призивају негдашњи пијетет и поштовање. И ретки одрасли се питају о смислу рађања, живота и умирања, а зашто би деца. Дубоки релативизам и апокалиптичне претње потресају читав свет. Отуда забринути савременици кажу: Ако не спасемо децу, ни Србију нећемо.

Др Исидор Граорац,
Нови Сад