Potraga za ravnotežom

Zamislite da se u prolećno popodne šetate Beogradom sa prijateljem iz inostranstva. Proći ćete možda pored nedavno postavljenog spomenika Stefanu Nemanji i taj će vas prijatelj možda upitati ko je taj čovek i šta je bio. Razgovaraćete, ne možda nego vrlo verovatno na engleskom, jer je taj jezik lingua franca (lingua anglica?) današnjice, savremene civilizacije i tog globalnog sela u kojem kažu da živimo, a u kojem se ipak još nismo svi odomaćili. Hoćete li mu reći da je Nemanja bio Grand Župan ili Grand Prince ili samo medieval ruler? Hoćete li mu objasniti šta je to župan? Umete li?

To je, u malom, ono što prevodilac na strani jezik radi svakodnevno: napipava, nazire, pokušava da odgonetne gde je tačka u kojoj treba da dâ prednost razumljivosti, opštosti, univerzalnosti, a gde je dužan da sačuva specifičnosti svoje matične kulture – kulture koju možda i ne poznaje onako kako ona zaslužuje i kako prevodiocu dolikuje – da bi je posredovao na pravi način. Ta je muka utoliko veća ukoliko je našem prevodiocu, ni dužnom ni zaslužnom, zapalo da pokuša da posreduje kulturnu baštinu i umetničko nasleđe vekovima udaljeno od vremena u kojem mu je dato da živi. Tada se on pita i ume li i sme li. Jer on je dvostruki posrednik: u horizontalnoj ravni, prevodilac sa jednog savremenog jezika na drugi, a u vertikalnoj osi tumač prohujalih epoha.

On se stoga stalno pita za koga prevodi i šta zna onaj za koga prevodi, njegov zamišljeni čitalac. Ako čitalac – bodlerovski hypocrite lecteur – zna više od prevodioca, onda je za njega lako prevoditi. A ako ne zna, onda opet hodamo po istoj onoj žici, tražeći ravnotežu između razumljivosti i autentičnog odraza jednog jezika, identiteta i kulture u stranom jeziku, stranom okruženju, stranom horizontu očekivanja, balansirajući između pečata jednog kolektivnog subjekta i predznanja i predrazumevanja oblikovanog drugačijim istorijskim iskustvom, drugačijom verom i nadasve drugačijim jezikom.

To je međutim jedini put da srpska kultura i njeni plodovi, kako drevni tako i savremeni, (p)ostanu vidljivi i da njena baština i današnje stvaralaštvo dopru do ostalih globalnih seljana. U (post-)postmodernom dobu čini se ima interesovanja i mesta za sve, ali to mesto nam jedino može i mora obezbediti lingva anglika.

Desiće se možda da tokom posete onog vašeg prijatelja iz inostranstva slavite slavu. Nema sumnje da ćete ga lepo ugostiti i da će se vratiti kući punog stomaka, ali da li će svojim prijateljima pričati da je bio pozvan na religious feast, party, banquet ili možda na slavu?

Prevoditeljka beletristike sa engleskog na srpski i dela iz humanističkih nauka i medievistike sa srpskog na engleski