Dvostruka neprilika

Krajnje racionalan pristup, uz malu dozu ludosti. Čarolija, ali bez mistifikacije. Samopouzdanje, uz širom otvorena vrata za neprestano učenje. Mora biti da ima još toga, ima svakako, ali ovo navedeno moglo bi biti nekoliko performansi i određenja kreativnog procesa koji nazivamo prevođenjem. Izvorno delo, na određenom jeziku, nastalo u konkretnim društvenim i istorijskim okolnostima, treba da predočimo čitaocima na našem jeziku. Eto, dakle, drevnog obrasca, veoma jednostavnog na prvi pogled, i kao takav sprovodi se u delo milenijumima. Jer, u početku bejaše prevod. I u nama, takođe drevna potreba da saznajemo o drugima, da saznajemo o sebi, da promišljamo i da se zabavimo, zašto da ne.

Nad svakim govorom o prevođenju nadvija se dvostruka neprilika. Možemo, kako bismo predočili čitavu stvar, iscrpljivati sebe i druge konkretizacijom određenih problema i teškoća. Možemo slediti i opservirati određena teorijska stanovišta, izneta u tekstovima znalaca koji su zalazili u polje traduktologije. Ovom prilikom naročito ističem Džordža Stajnera i Umberta Eka. Stajnera nekada nije lako pratiti. Okeanska erudicija njegova i more referenci ponekad znaju da uplaše. Međutim, tako nastala mapa mora i kopna svetske kulture čini pouzdanog putovođu za plovidbu. Eko, sa iskustvima raznim uvezanim u snop, kao pisac, teoretičar i prevodilac, ne samo da elegantno popunjava delove slagalice nego unosi i određenu dozu samosvesne opuštenosti i preko potrebne autoironije koja ti ne dozvoljava da se umisliš i pokondiriš. Ovoga puta ostavljam po strani pitanja materijalne prirode, ne stoga što smatram da nisu važna nego držim da za njih postoje preča mesta i prilike. Nekakav opšti okvir, ekonomija neoliberalnog kapitalizma, ili kako se već naziva, koji je do vrhunca razvio sveopšte potcenjivanje ljudskog rada i grdne marifetluke u „optimizaciji profita”, takav je kakav je. Ploviti se mora.

Lična iskustva u prevodilačkom radu? Ilustracije radi, treba se setiti legendarnog crtanog filma o žapcu-pevaču. Jedan na jedan, moglo bi se mnogo toga kazati, a i otpevati. Međutim, pred publikom, pride sa ograničenjem brojem karaktera, može se iz usta oteti samo jedno, aristofansko: koaks. Bez ikakve namere da budem pretenciozan, određene procedure i postupci – u prevodu: mukotrpan rad na izvornom tekstu, mogu biti jasni i od značaja samo onima koji su kroz njih prolazili. Kamo bi nas odvela priča o latinskim ili grčkim glagolskim oblicima, ili o čitavoj lavini kulturoloških činjenica koje treba obaditi i predstaviti današnjem čitaocu. (Oni postoje, neke sam upoznao i lično.) „Mrtvi” jezici, kako ih danas većinom percipiramo, veoma su, avaj, živahni i uz veliki napor daju se preodenuti u drugo ruho. Sadržinski i značenjski gabariti njihovi pružaju prostor, ipak za prevođenje, pošto govore o nama samima, odavno već postavivši ona najvažnija pitanja.

Prevodioci na naš jezik, adepti i posvećenici ovog sasvim posebnog vida stvaralaštva, jesu arhitekte i izvođači radova na veoma važnim mostovima i tako će biti dokle god bude postojalo ovo što nazivamo civilizacijom i kulturom. Obratite pažnju, kad uzmete knjigu u ruke, na ono ‒ preveo, prevela; radi se o koautorima vašeg Dostojevskog, Bukovskog, Eshila... Danijele Stil. Mostovi su neophodni, zar ne?

Autor je klasični filolog, bibliotekar i književni prevodilac s latinskog, starogrčkog, engleskog i francuskog jezika