​Lov na medveda

Prošla kolumna na ovom mestu objavljena je na samom početku ruske intervencije u Ukrajini i bavila se u delu naše javnosti nametnutim i nategnutim poređenjem sa „NATO intervencijom” u SRJ,  kao i etičkim i međunarodnopravnim aspektom sukoba. U međuvremenu, sve je to postalo sporedno, baš kao i samo međunarodno pravo, pravda, istina i moralni principi. Imamo rat. Pravi rat, i to „hibridni”, višeslojan, hladni i vrući, ekonomski, informacioni... Još malo, pa totalni. I još malo, pa svetski.

Kao prvo, pokazali su se potpuno neosnovanim planovi, procene, nadanja ili strahovi o nekom ruskom ekspresnom i pobedonosnom „blic-krigu”. Uprkos (pre)čestim uveravanjima iz Moskve kako se operacija „odvija striktno po planu” i bez obzira na to što mi, naravno, ne znamo tačno šta je taj „plan” bio, jasno je da se Rusija suočila sa neočekivanim teškoćama na raznim nivoima, među kojima nesumnjivo ozbiljni gubici u ljudstvu i materijalu čak i nisu među onim najgorim.

Iako to sada niko iz ruskog političkog vrha neće priznati ni da mu stavite nož pod grlo, ali oni jesu računali sa munjevitom operacijom „demilitarizacije i denacifikacije”, koja je uključivala brzu pobedu i smenu režima u Kijevu. I jesu kalkulisali definitivno nerealnim rokovima od par dana ili nedelja.

Konačno, čak i nezavisno od vremenskog okvira, jasno je da slanje elitnih jedinica na Kijev (uključujući i spektakularan helikopterski desant na aerodrom „Gostomel”), pa onda njihovo povlačenje nakon više nedelja tavorenja, najblaže rečeno, ne odaje utisak sjajne i osmišljene strategije. I tu slaba uteha može da bude činjenica da su se koliko prošle godine i Amerikanci obaveštajno i bezbednosno grdno obrukali u Avganistanu.

Naravno, fanatični rusofili ne dozvoljavaju da se išta može desiti izvan ruskog plana i kontrole. Za njih je čak i šokantno potonuće krstarice „Moskva”, komandnog i najvećeg broda ruske Crnomorske flote, samo „lukavi manevar da se blokira izlaz iz ukrajinskih luka”. Ali dovoljno je samo malo zdravog razuma da se zaključi da je ruska „specijalna operacija” bazirana na čitavom nizu pogrešnih obaveštajnih premisa, loše organizovana i još gore sprovođena. A što, opet, ne znači da je osuđena na propast, i da na kraju neće rezultirati bar nekim od, doduše, široko postavljenih i u hodu već više puta modifikovanih ruskih ciljeva.

„Medijski rat” i uopšte „meka moć” svakako su najslabiji segment ruske politike. S obzirom na to da je to ubedljivo najmoćniji štih SAD i Zapada nije ni bilo za očekivati da će Rusija povodom tog pitanja moći bogzna šta postići. Ali oni su taj rat – u prvi mah – zamalo izgubili čak i u rođenoj kući.

Nije bilo jasno da li su ušli da odbrane Donjecku i Lugansku oblast koje su upravo „samoproglasile” nezavisnost od Ukrajine, ili da od višegodišnjeg ekstremističkog terora zaštite rusko jezičko stanovništvo na istoku? Ili da spreče ulazak Ukrajine u NATO („demilitarizacija”) ili otklone potencijalnu nuklearnu i hemijsko-biološku pretnju sa svojih granica?  Ili da povrate svoje istorijske teritorije, koje su nekom čudnom političkom alhemijom bez izgubljenog rata završile izvan ruskih granica? Sve su to, u principu, legitimni motivi (i meni, lično, većinom uverljivi), ali su formalno vrlo raznorodni i nejednako medijski i međunarodnopravno branjivi. A Moskva ih je naizmenice potezala, ne stajući dovoljno čvrsto ni iza jednog.

Mnogi će reći: „Ma, pusti sada meku moć. Ovaj sukob će razrešiti `tvrda` moć, to jest, biće odlučen na bojnom polju”. I to je generalno tačno. Ali uz jedan važan dodatak. „Bojno polje” je danas mnogo širi pojam od ukrajinske (tačnije, „novorusijske”) ravnice i primorja. Poprište je čitav svet – a naročito glave, mozak, TV, mobilni telefoni i svest ljudi –  uključujući tu i one koji se nalaze na liniji fronta, kao i one koji o događajima na frontu odlučuju. A tu je, čini se, na ruskoj strani dosta škripalo.

Na sreću – mada je, opet, dosta problematično to zvati „srećom” – zapadna reakcija je bila tako nekontrolisana, brutalna i ostrašćena, iz globalističkih centara političke i medijske moći tako je pokuljala stara, gotovo rasistička mržnja i rusofobija, da su njene manifestacije u smislu osvešćivanja ruskog javnog mnjenja bile mnogo rečitije i ubedljivije od tradicionalno trapave i traljave režimske propagande.

Da. Ovo, u suštini, jeste rat Zapada, tačnije, SAD i Britanije (i njihovih više ili manje voljnih saveznika i satelita) protiv Rusije, sa ciljem njenog brisanja kao relevantnog faktora sa geopolitičke karte sveta. Ruski stratezi i političari tu, zapravo, ne preteruju i ne greše mnogo. Ali je pitanje u kolikoj su meri u to uspeli da uvere sopstvene građane i vojnike.

Istorijske analogije su uvek uslovne i samo delimično adekvatne. Ali mene ova situacija podseća na stanje iz poslednje faze Punskih ratova, kada Rim susede Kartagine neprestano huška na provokacije da bi se onda pojavio kao njihov zaštitnik – a zapravo u nameri da konačno dotuče velikog protivnika. Ili, ako vam je to suviše daleko, ima dosta sličnosti i sa ratom u bivšoj SFRJ i tadašnjom pozicijom Srbije. S tim da su, objektivno gledano, Srbija i Milošević bili u još gorem položaju od Rusije danas – bez atomske bombe i bilo kakvog saveznika.

Možda će se ispostaviti da je Putin sa ovom intervencijom, zapravo, previše zakasnio? I da je, sve čekajući povoljan trenutak, možda uleteo u unapred pripremljenu zapadnu stupicu, u kojoj naprosto više nije bilo dobrih opcija. Naime, mogao je ili da i dalje trpi i gleda kako se Ukrajina intenzivno NATO-izuje i pretvara u „anti-Rusiju” (a taj proces je bio već daleko odmakao), ili da pokuša da stvar preseče jednom visokorizičnom intervencijom, za koju, čini se, njegov narod ni njegova vojska nisu bili dovoljno – pre svega, mentalno – spremni.

Da li ja to hoću da kažem da Rusija u ovom sukobu trenutno stoji loše? Da. Ali tako je sa Rusima. Delovali su vrlo loše i u vreme unekoliko sličnog Finskog rata 1940. mučeći se mesecima sa žilavom finskim otporom. A da i ne govorimo koliko su tek „loše” – i neuporedivo gore – stajali u jesen-zimu 1941. U ratu, kao i u sportu, pamti se samo konačni rezultat. A lov na ruskog medveda je uvek bio krajnje rizičan poduhvat.

Naravno, uvek postoji nada da stvari neće baš krenuti tim najgorim putem eskalacije, da će na svim stranama „prevladati glasovi razuma” itd. Ali, pošteno govoreći, da su ti glasovi razuma – a nije da ih nema – bili dovoljno jaki do ovog rata ne bi ni došlo. A pogotovo je malo verovatno da će ti glasovi sada naprasno ojačati, usred razaranja, prolivene krvi i uzajamnih optužbi, kada je ulog sa svih strana višestruko povećan u odnosu na početno stanje. I kada glavni ratni profiter ne učestvuje direktno u sukobu, već samo sa strane doliva ulje (i oružje) na vatru, a neposredni ratni akteri – i zakrvljena braća – stoje na samoj ivici da moraju ili pobediti po svaku cenu, ili nestati sa istorijske pozornice.

I zato je više nego osnovano strahovanje da će ova kriza potrajati, i da joj kraj sa sigurnošću ne vide čak ni oni koji su je stvorili i zakuvali. I to je, zapravo, i jedino što se u ovom trenutku može pouzdano reći. Tačnije, to je jedna od dve stvari. A druga je da, verovali ili ne, može biti još i mnogo, mnogo gora.

Bivši narodni poslanik i glavni urednik NSPM-a