Kad dvorska luda postane kralj

„Postoji mnogo ubica. Da li mislite da je naša zemlja tako nevina?”

Kao i mnogo puta ranije, Donald Tramp je zaprepastio deo američke javnosti kad je ovako 2017. odgovorio na zahtev Foks njuza da prokomentariše da li je Vladimir Putin ubica. Liberali su osudili ovu i brojne druge izjave bivšeg američkog predsednika kao „gluposti” koje može da izgovori samo „lažov” poput Trampa. A jesu li to stvarno samo gluposti i laži? Zar na svetu ne postoji mnogo ubica?

Ovakvo pitanje ima sve više smisla ako se zna da bivši američki predsednik nagoveštava ponovnu kandidaturu na izborima 2024. Ankete mu predviđaju pobedu. Poslednje istraživanje Univerziteta Harvard pokazuje da bi Tramp, da se izbori održavaju danas, pobedio aktuelnog predsednika Džoa Bajdena sa šest, a potpredsednicu Kamalu Haris sa 11 odsto razlike. Tramp nikud nije otišao, kao ni nedoumica da li je on više govorio laži ili istinu.

Šta je bivši šef Bele kuće slagao kad je rekao da su Amerika, Rusija i brojne druge države uradile toliko gadnih stvari u međunarodnoj areni da nijedna od tih zemalja ne može da tvrdi da je nevina? Za nekog ko u medijima važi za nepopravivog lažova, što je zaslužio, na primer, izmišljotinom da je na njegovoj inauguraciji bilo više ljudi nego na Obaminoj, Tramp je ipak izrekao mnogo istina o svetu, politici, Americi i njenim interesima.

Oni koji ga vole, vole ga i zbog toga što ne ulepšava stvarnost. Iz njegovih izjava saznajemo šta dobar deo belaca stvarno misli o afroameričkoj zajednici ili ilegalnim imigrantima kad ne mora da bude politički korektan. Za druge Amerikance, to je bio šok jer nisu navikli da se realnost otvoreno saopštava. Tramp je „antihrist” koji sablažnjava jer govori bez uvijanja slično kao što je Nikolo Makijaveli bez pardona u Vladaocu opisao tehnologiju vladanja. I Makijaveli je ostao skandal-majstor u istoriji političke misli. U antici su filozofi politiku povezivali s pravdom i dobrobiti za zajednicu, a u srednjem veku legitimitet vladanja tražio se u Bogu. Onda je došao Makijaveli, koji je o politici pričao kao o racionalnoj i hladnoj borbi za vlast. U Vladaocu piše da vladar koji osvaja oblast mora da „ugasi lozu starog vladaoca”, što se upravo i radilo kroz istoriju i pre i posle Makijavelija, ali su ljudi bili skandalizovani činjenicom da je politička realnost toliko ogoljena.

Poštenje i političko nepoštenje

Bertrand Rasel u Istoriji zapadne filozofije ovako piše o Makijaveliju: „On kod ljudi obično izaziva zgražavanje, i zaista ima nekad nečeg u njemu što može da izazove zgražavanje. Ali i mnogi drugi ljudi bili bi isto takvi kad bi isto tako bili slobodni od svakog pretvaranja kao što je on bio... Veliki deo uobičajene kritike koja je povezana s njegovim imenom treba pripisati negodovanju hipokrita koji mrze otvoreno priznavanje rđavog dela.” Rasel dodaje i da je Makijavelija krasilo „intelektualno poštenje o političkom nepoštenju”.

„Možda naše doba ponovo može da oceni Makijavelija jer su neki najpoznatiji uspesi našeg vremena postignuti metodama isto onako niskim kao što su bila sredstva koja su se upotrebljavala u renesansnoj Italiji.”

Delovalo je strašno i kad je Tramp, za razliku od Buša i Obame, koji su ratove pravdali širenjem demokratije, objasnio da ga ne zanima da vojno interveniše u zemljama u kojima nema nafte. Kad njujorški milijarder kaže da brojni crnci nemaju šta da izgube čak i ako glasaju za njega ili da su Haiti „septička jama”, on ne opisuje kakve bi stvari trebalo da budu, već kakve jesu. Slično je i Fridrih Niče veličao antidemokratske tendencije, pisao da masa služi aristokratiji i predvideo nadnacionalnu evropsku elitu, što se i ostvarilo u briselskoj birokratiji i establišmentu širom zapadnih demokratija koji, poput Hilari Klinton, plebs smatra „vrednim prezira”.

Buš nije pričao da će srušiti Irak, ali je to uradio. Obama je propovedao pacifizam i poslao vojsku u sedam ratova. Tramp nije osećao potrebu da Amerika bude bolja nego što jeste pa nije ni govorio o odbrani ljudskih prava, već o nafti, prodaji oružja, privredi i takmičenju s Kinom.

Politička kolumnistkinja i autorka Ana Mari Koks je u Vašington postu u postskriptumu Trampove vladavine napisala da je najveći poklon koji je nekadašnji šef Zapadnog krila dao Americi taj što joj je otkrio neprijatne istine o njoj samoj: „Zbog njegove zadrtosti, površnosti i pohlepe teže smo podnosili ove osobine u nama samima.”

U romanu Čovek koji plače od smeha Frederik Begbede povezuje Trampov dolazak na vlast s infotejnmentom. Informativni program sveo se na sprdnju i šale, vesti su postale zabava, a komičari su počeli da komentarišu politička zbivanja.

„Prezrivi smeh je priprema za izbor zlih klovnova uz podršku društvenih mreža. Izborni uspeh populističkog komičara počiva na ideji – savršeno ispravnoj – da neće moći da uradi gore od potpunih kretena koji su mu prethodili. Infotejnment predstavlja pretnju za demokratiju. Treba razlikovati ozbiljno od sprdnje. Ova zabava dovodi na vlast dojučerašnje pajace koji su postali demagozi. Dvorska luda, to je u redu; ali dvorska luda koja postaje kralj, to je novi sistem: komikopopulizam.”

Dvorska luda

U isti koš Begbede stavlja Trampa, Borisa Džonsona, koga naziva „klovn Bo Džo”, Bepea Grila u Italiji i Volodimira Zelenskog, koji je, pre nego što je postao ukrajinski predsednik, glumio u seriji „Sluga naroda”, davao intervjue igrajući pingpong i obraćao se javnosti isključivo na „Instagramu”.

Na istom fonu bio je i Filip Rot u romanu Zavera protiv Amerike. U ovoj alternativnoj istoriji, Frenklin Delano Ruzvelt izgubio je izbore za treći mandat pa je na vlast došao slavni pilot i republikanac, antisemita i Hitlerov simpatizer Čarls Lindberg. Rot se u romanu iz 2006. igrao idejom da bi neko tako poznat kao Lindberg mogao da politički profitira na svojoj prepoznatljivosti, što se kasnije i stvarno dogodilo kad je Tramp iskoristio medijsku pažnju da bi se kandidovao za predsednika. U realnom životu, Lindberg nije ušao u trku za Belu kuću, ali je važio za perspektivnog konzervativca. Kao i Tramp, bio je izolacionista i tražio je da se Amerika drži podalje od evropskih konflikata. U romanu, Lindberg postiže sporazum s nacistima, ali ubrzo odlazi s vlasti, Ruzvelt ponovo pobeđuje na izborima i Amerika se vraća sebi. U životu, Tramp je odslužio samo jedan mandat, a Amerika se posle četiri godine vratila proverenom predstavniku establišmenta Džou Bajdenu.

I psihijatar Džejms Gordon je uporedio Trampa s „dvorskom ludom”, koja je na dvorovima jedina smela da vladaru kaže istinu. Kako je Gordon napisao u Gardijanu, dvorska luda „drži ogledalo vladaru i svima nama, ismevajući naše mane”.

„On ima važnu ulogu u društvu, primoravajući nas da preispitamo predrasude, posebno naše prenaduvane ideje o našim vrlinama. Tramp nam je svima govorio da smo baš kao i on.”

Nekadašnji američki lider je izjavama o ženama, manjinama, imigrantima i drugim zemljama podsetio da svet i dalje odlikuju rasizam, mizoginija i gola sila.

„Trampova vulgarna umišljenost nas poziva da preispitamo sopstvenu sebičnost. Njegova neukost nas zove da se pozabavimo sopstvenim slepim tačkama”, piše Gordon i podseća da je s Trampom prvi put dvorska luda postala kralj.

Naravno da je aristokratija poludela.