Navijači nisu vojnici

 „Grobari” su se svojim obeležjima najviše isticali u gomili koja se, posle protesta radikala zbog hapšenja Radovana Karadžića u utorak u Beogradu, sukobila sa policijom i ostavila za sobom razlupan centar prestonice. Njihovo pojavljivanje na skupu radikala nije bilo iznenađenje budući da se zastave te stranke u poslednje vreme često mogu videti na grobarskoj tribini, kao što se grobarske zastave vijore na raznim mitinzima najveće partije u Srbiji. Predrag Simić, poznat pod imenom Sima Srbija, jedan od vođa sa „Partizanovog” „juga”, kaže da su radikali izbor većine na stadionu, koji pokazuje da ni stav vođa ne može da promeni mišljenje običnog navijača.

– Nisu sve vođe „Grobara” bile srećne kada smo prvi put ugledali zastave radikala na „jugu”, ali ne možemo uticati na ljude da odustanu od svojih uverenja. Ako bismo pokušali, navijači bi otišli, kao što se „Južni front” odvojio pre deset godina. Ako se meni, dakle, ili nekom drugom od vođa ne sviđaju radikali, možemo samo da odemo ali ne da namećemo svoj stav većini navijača koja misli drugačije. Na protest protiv izručenja Karadžića haškom sudu, kao i ranije, nismo dolazili organizovano ni u dogovoru sa političarima. Siguran sam da su tuču sa policijom izazvali provokatori jer dovoljne su dve kamenice da ljudi krenu u napad pre nego što ih iko može sprečiti – tvrdi Sima.

Mahanje slikama Radovana Karadžića na nedavnoj utakmici sa francuskim „Lionom”, priznaje Sima Srbija, ipak nije bilo spontano već dogovor vođa svih navijačkih grupa „Grobara”. Na tribini nikada ne može da se pojavi bilo čija slika ako se s tim nisu saglasile sve grupe, objašnjava on.

– Svi smo želeli to da uradimo i dogovorili se. S horskim skandiranjima je slučaj drugačiji, vođe uglavnom diriguju svojim grupama, ali uvek može da se pojavi neko da povede drugačiju prozivku. Kada su izvikivane pogrde Žarku Zečeviću, niko nije mogao da spreči kivne navijače. Ili, na primer, dobacivanje „ustaše, ustaše”. To ustašama može da bude samo kompliment, oni su na to ponosni. Mada skandiranje ne donosi ništa dobro, najmanje Srbima koji su zatvoreni u kazamatima – veli Sima Srbija.

On kaže da vođe navijača ne mogu da naređuju već predstavljaju autoritet do čije reči se drži, ali neće biti slepo sleđena u svakoj prilici.

– Ne mogu vođe da zapovedaju navijačima ako oni imaju drugačije mišljenje. Na proteste od devedesetih godina do danas izlazili smo kao svi ostali nezadovoljni građani. Prirodno je da smo se pojavljivali u grupama, kao što je svako tamo dolazio sa svojim društvom. Studenti koji su se sami dogovarali da treba da se pojave na nekom protestu, na primer, nikome nisu sumnjivi. Ne mislim da bilo koga uopšte treba pozivati da dođe na politički skup. Ako želi, sam će doći i nismo mu potrebni ni mi, vođe, ni političari – rekao je Sima.

Dok je Arkan početkom devedesetih godina prošlog veka uspeo da organizuje Zvezdin „sever”, Sima Srbija tvrdi da nijedna politička stranka nije uspela da podredi „Grobare”.

(/slika2)– Ja sam na stadionu od 1978. godine, kada nisam imao više od deset godina. Slušao sam i kada se klicalo Titu i partiji. Kasnije smo počeli da nosimo šajkače i četnička obeležja, samo da bismo nervirali policiju i vlast. Kako se situacija u Jugoslaviji razvijala, sve iskrenije smo pristajali uz nacionalističku opciju. Ne mogu da govorim o onome što se dešavalo među zvezdašima, čuo sam da su se tamo vrzmali razni politički likovi, ali na „jug” nije dolazio nijedan od njih niti smo im se mi nudili. Izvikivalo se svačije ime, ali to nije bila komanda vođa, ljudi su se sami opredeljivali. Ubrzo smo svi prešli na stranu opozicije i ostali protiv Slobe do njegovog pada. Naši ljudi su pristupali Arkanovoj Gardi, neki su na ratištu izgubili živote, ali to ne treba vezivati za politiku, bila je to odbrana države i naroda – objašnjava Sima.

On izgleda sasvim suprotno od stereotipa koji vlada o navijačima, što se u svesti većine odmah prevodi u „huligan”. Deluje mlađe od svojih godina, obračuni sa policijom i drugim navijačkim grupama nisu ostavili traga na njemu i ostarili ga pre vremena. Staložen je i izrazito učtiv, ume da se izražava, pijucka ledeni čaj i odbija cigarete.

Čuvene napade „Delija” da „Grobari” nisu učestvovali u preokretu 5. oktobra, što je zvezdašima bio glavni argument za prozivke da su podržavali Miloševića, Sima odbacuje objašnjenjem da je sa svojim ljudima bio tamo gde je najopasnije.

– Oni su bili pred Skupštinom, mi u Ulici Majke Jevrosime, odmah pred policijskom stanicom. Naši ljudi su tog dana obezbeđivali Zorana Đinđića, Borisa Tadića i vrh Demokratske opozicije Srbije – kaže on.

Posle demokratskih promena, navijači se nisu bavili politikom dok, navodi Sima, ona nije počela da se bavi svim građanima. Na ulicu „Grobari” nisu opet izašli zato što su im tako naredili političari, tvrdi on, nego zato što su političari ćutali.

– Nadali smo se da će sve biti drugačije kada Milošević ode, ali smo se, kao i većina stanovništva, ubrzo razočarali. Strane sile su nastavile da rade protiv nas. Pogledaj šta nam se dešavalo, nema tu nikakve „teorije zavere”. Kada su u martu 2004. godine Šiptari navalili da ubijaju Srbe na Kosmetu i pale naše svetinje, našli smo se na protestu kao i svi ostali, bez ikakve organizacije ili kontakata sa političarima. Nekakvi sumnjivi likovi su na ulici držali govore, napaljeni klinci su šetali pevajući Cecine pesme, haos na sve strane a političari ne puštaju ni glasa. Trebalo je da naprave veliki skup i pozovu narod na jedinstvo umesto da se dese oni neredi i paljenje džamija. Samo, ne zaboravi šta su u tom trenutku radili na Kosmetu sa našim crkvama i manastirima – opisuje Sima te dane.

Na opasku da su političari priredili veliki miting „narodnog jedinstva” u februaru ove godine, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, i da je opet došlo do paljevine, ovog puta stranih ambasada, Sima odgovornost prebacuje na državu.

– Na stadionu još i možeš da kontrolišeš masu, ali kako da zaustaviš klince kada nagrnu na ulicu? Ja sam prilazio onima koji su izneli palice i štangle i upozorio ih da ne treba da rade ono što su očigledno nameravali, ali ne mogu ja nikoga da obrazujem na brzinu, pogotovo u takvoj situaciji. Trebalo je da političari sve drže pod kontrolom i da država stalno edukuje ljude u školama i preko medija, da im postavi granicu i kanališe opravdano nezadovoljstvo – rekao je Sima.