Još jednom o „Srbijancu”

Poštujem pravo gospodina Miloša Bulatovića na drugačije mišljenje u vezi s pojmom „Srbijanac” („Politika”, 24. maj), ali ga ne uvažavam. Prosto mi to činjenice ne dopuštaju. A činjenice, davne i današnje, govore suprotno od tvrdnje pomenutog autora da su imenica „Srbijanac” i pridev „srbijanski” (oboje izvedeni od imena države) „duboko uvredljivi i ponižavajući”, kako završava svoj tekst. Verovatno ga ne mogu sâm razuveriti, pa ću pozvati u pomoć pametnije glave.

U Vukovom „Srpskom rječniku” (1852) nalazimo i „Srbijanac” i „srbijanski”. Zapisao ih je na tlu današnje Vojvodine. Reči su nastale u 19. veku, kad niko nije poricao da su Crnogorci Srbi, pa je stvoren izraz „Srbijanac” da bi se napravila razlika. To nalazimo u objašnjenju Ivana Klajna. Klajn će još dodati da „nigde u Evropi, osim u Srbiji i Bosni, ne postoji nacionalna oznaka koja bi bila pandan terminima „Srbijanac” i „Bosanac” poput „Francužanin”, „Italijanjanin” ili „Albanjanin”. To je odgovor na Bulatovićevo pitanje „zašto se, po istoj analogiji, ne govori o Albanijancima”. Hrvatski filolog Vatroslav Rožić (1857–1937) definiše Srbijanca kao čoveka iz Srbije. Egon Fekete upotrebu prideva „srbijanski” povezuje s teritorijalnim određenjem, tj. sa Srbijom.

Da „Srbijanac” i „srbijanski” ne bi trebalo „ne samo da mi šteti, nego me i vređa” (M. Bulatović), evo dovoljno razloga. Sima Milutinović Sarajlija (1791–1847) nazvao je svoj čuveni spev „Serbijanka”. U „Đačkom rastanku” Branko Radičević (1824–1853) kliče: „Srbijanče, ognju živi,/Ko se tebe još ne divi!”. Na istom mestu peva i „’Rvaćane, ne od lane,/Oduvek si ti bez mane”, ali „Hrvaćanin” nije opstao. Književnik Sreten Stojković (1854–1928) svoje delo krštava sa „Nova Srbijanka”. Da li pesnici vređaju žitelje Srbije ili to ime uznose?

Hajdemo u naše vreme. Često slušamo srpsku pesmu u kojoj devojka ponosno ističe: „Zar ne vidiš, brale,/Da sam Srbijanka?”. Ne verujem da je kum Srbijanke Turlajić, univerzitetskog profesora u penziji, hteo da tim imenom naruži svoje kumče. Ni kumovi fabrike „Srbijanka” u Valjevu sigurno nisu nameravali da naškode njenim proizvodima na tržištu. Najzad, kad sam, kao mlad, otišao da radim u školi u jednom bosanskom selu, na pitanje meštana koji je to novi nastavnik, moje kolege, tamošnji Srbi, odgovarali su: „Došao nam jedan Srbijanac”.

Nota bene, osim imenice „Srbin” i od nje izvedenog prideva „srpski”, postoji i „Srbijanac” i „srbijanski”, ne da nekome štete i nekoga vređaju, nego da bi se izbegla dvosmislenost i u izrazu jasno pokazalo šta se na šta odnosi.

Bojan Cvitan,
profesor istorije