Још једном о „Србијанцу”

Поштујем право господина Милоша Булатовића на другачије мишљење у вези с појмом „Србијанац” („Политика”, 24. мај), али га не уважавам. Просто ми то чињенице не допуштају. А чињенице, давне и данашње, говоре супротно од тврдње поменутог аутора да су именица „Србијанац” и придев „србијански” (обоје изведени од имена државе) „дубоко увредљиви и понижавајући”, како завршава свој текст. Вероватно га не могу сâм разуверити, па ћу позвати у помоћ паметније главе.

У Вуковом „Српском рјечнику” (1852) налазимо и „Србијанац” и „србијански”. Записао их је на тлу данашње Војводине. Речи су настале у 19. веку, кад нико није порицао да су Црногорци Срби, па је створен израз „Србијанац” да би се направила разлика. То налазимо у објашњењу Ивана Клајна. Клајн ће још додати да „нигде у Европи, осим у Србији и Босни, не постоји национална ознака која би била пандан терминима „Србијанац” и „Босанац” попут „Францужанин”, „Италијањанин” или „Албањанин”. То је одговор на Булатовићево питање „зашто се, по истој аналогији, не говори о Албанијанцима”. Хрватски филолог Ватрослав Рожић (1857–1937) дефинише Србијанца као човека из Србије. Егон Фекете употребу придева „србијански” повезује с територијалним одређењем, тј. са Србијом.

Да „Србијанац” и „србијански” не би требало „не само да ми штети, него ме и вређа” (М. Булатовић), ево довољно разлога. Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) назвао је свој чувени спев „Сербијанка”. У „Ђачком растанку” Бранко Радичевић (1824–1853) кличе: „Србијанче, огњу живи,/Ко се тебе још не диви!”. На истом месту пева и „’Рваћане, не од лане,/Одувек си ти без мане”, али „Хрваћанин” није опстао. Књижевник Сретен Стојковић (1854–1928) своје дело крштава са „Нова Србијанка”. Да ли песници вређају житеље Србије или то име узносе?

Хајдемо у наше време. Често слушамо српску песму у којој девојка поносно истиче: „Зар не видиш, брале,/Да сам Србијанка?”. Не верујем да је кум Србијанке Турлајић, универзитетског професора у пензији, хтео да тим именом наружи своје кумче. Ни кумови фабрике „Србијанка” у Ваљеву сигурно нису намеравали да нашкоде њеним производима на тржишту. Најзад, кад сам, као млад, отишао да радим у школи у једном босанском селу, на питање мештана који је то нови наставник, моје колеге, тамошњи Срби, одговарали су: „Дошао нам један Србијанац”.

Nota bene, осим именице „Србин” и од ње изведеног придева „српски”, постоји и „Србијанац” и „србијански”, не да некоме штете и некога вређају, него да би се избегла двосмисленост и у изразу јасно показало шта се на шта односи.

Бојан Цвитан,
професор историје