Koza kao državni neprijatelj

Podgrab – U dolini Prače, nadomak Pala, među Graovištem, Srijetežom i Rudim brdom – Podgrab. Varošica od davnina znana. Ne pod današnjim imenom pošto je sve do Drugog svetskog rata Podgrab bio Sjetlina.

Mitar Koroman zapisa kako je u Podgrabu, njegovom rodnom mestu, italijanska firma Đuzepea Feltrinelija, još 1912, sagradila veliku pilanu sa 14 gatera i sa više hiljada zaposlenih uglavnom seljaka romanijsko-jahorinskog kraja ali i onih iz Krajine, Like i Dalmacije. Dolaze potom i Nemci i Slovenci koji u Podgrabu rade „riže”, odnosno klizišta kojima su se trupci dopremali do pilana. Stasava proleterijat radničkog Podgraba koji tridesetih godina prošlog veka organizuje prve štarjkove. Jer „uz dnevnicu od 14 do 16 dinara nije se moglo opstati pošto je kilogram hleba bio dva, a masti osam dinara”.

U varoši je života svakim danom sve više baš kao i priča uz spomen-kompleks sa petokrakom i krstom ponad stotine imena ubijenih tokom prošlih teških, krvavih i zlih vremena. I sve to u porti hrama Vaznesenja Gospodnjeg.

Na spomen-ploči, pod petokrakom isklesana imena stotinu Titovih partizana i dvestapedeset žrtava fašističkog terora, a pod krstom četrdeset i tri solunska dobrovoljca i još toliko srpskih boraca poginulih tokom posljednjeg Otadžbinskog rata.

Malo gde je, međutim, antagonizam i neprijateljstvo, a zapravo usud i srpskog naroda ovog dela pračanskog kraja tokom Drugog svetskog rata bio toliko izražen kao u Podgrabu. Pored četnika i partizana ovde je bila i dobrovoljačka vojska. Zapravo, narod Podgraba koji je, ni kriv ni dužan najviše ispaštao.

– Deset godina posle rata ovde je trajalo zlo. Po šumama su se skrivali nedužni seljani, proglašeni četnicima, a u mestu marširali udbaši. Događalo se da dete u prizemlju seoske škole sriče prva slova, dok mu oca ponad te učionice tuku i muče propadnici Udbe. I tako deset poratnih godina... Četri veka robovali smo Turcima, četrdeset Austrougarima, malo manje Titovom režimu... U Podgrabu se uvek bilo bliže plaču nego li radostima, priča Mojsije Đerković, profesor i hroničar pračanske doline.

Uz sve ovo je i priča o kozi. Kozi koja je, za ne tako davni sistem bila državni neprijatelj broj jedan. A kao takva morala je nestati. Moralo joj je biti zabranjeno da odlazi u šumu i da hrani neke, za taj sistem i politiku u njemu, nedobre ljude.

– Ko je držao kozu bio je neprijatelj i države i sistema. Držati kozu značilo je držati hajduka u kući. Koza, hraniteljica čeljadi i onih koji su se skrivali u šumi, morala je nestati. Tako je i bilo. Naredba utkana u jedan od bezbroj dekreta morala se bez pogovora poštovati, nastavlja Mojsije.

U Nikolićima samo jednom od pedesetak sela i podgrapskih zaselaka, priča se i o Trifku Grabežu čiji je otac, sveštenik, ovde službovao... Priča se o Radi Jovanoviću kompozitoru narodnih pesama te o onom neimaru Nikoli koji je poginuo gradeći most preko Spreče... Priča se i o Titu i bezbroj drugih poznatih koji su hodili ovim krajem.

U Nikolićima danas pričaju i o botaničkoj bašti, Vasovoj česmi, kapeli na seoskom groblju koju podiže Savo Živković te posebno o Spomen-muzeju koji nosi ime Titovog proletera i heroja Pavla Jakšića koji je narod Podgraba zadužio kada mu je bilo najteže... U Podgrabu je i priča o sinu onog Đuzepea Feltrinelija.

– Mlađani i drčni momak bio je pilot Musolinijeve vojske. Prvi ratni zadatak bio mu je bombardovanje Srednjeg polja, bivšeg imanja njegovog oca. Uspeo je baciti samo jednu bombu, ali ni ta jedna nije eksplodirala. Bog je valjda zapamtio Đuzepeove grehe koji je godinama eksploatisao nesrećne paore u šumska bogatstva koja su im pripadala, ispriča na kraju Mojsije Đerković.