Koliko košta kubik politike

Rusija je još jednom pokazala koliko je gas moćno oružje njene spoljne politike, pa je prkosno odbijanje Srbije da se pridruži zapadnim sankcijama nagradila trogodišnjim ugovorom po ceni daleko ispod tržišne.

Još da se vidi da li će povrh 2,2 milijarde kubnih metara gasa biti obezbeđeno dodatnih 800.000 koje Srbiji nedostaju, pa da se slavi – iako je Mađarska krajem prošle godine takav ugovor dobila na 15 godina, a Moldavija na pet.

Nema sumnje da je to dobra vest za građane i državni budžet, ali ostaje neodgovoreno pitanje čime će Aleksandar Vučić zahvaliti Vladimiru Putinu na „ubedljivo najpovoljnijoj ceni gasa u Evropi”.

Da li se energetska povoljnost plaća političkim ustupcima, pošto je dokazano da u Kremlju ne sede filantropi koji, poput srpske vlasti, politiku grade na „istorijskom prijateljstvu” i „bratskim vezama” dva slovenska, pravoslavna naroda?

Jasno je svakome da dobitak na jednoj podrazumeva gubitak na drugoj strani, pa otuda jedno strateški najvažnije pitanje: Da li Vučić zarad „zaštite vitalnih interesa zemlje”, socijalnog mira i ostanka na vlasti povlači Srbiju s evropskog puta jer u Evropskoj uniji sigurno neće sedeti skrštenih ruku i nemo posmatrati kako im Srbija gura prst u oko?

Aktuelna situacija daleko nadilazi gas koji je predsedniku više nego dobrodošao da predstavi kako su mu energetska sigurnost i zimsko grejanje apsolutni prioritet. Bilo bi to za svaku pohvalu kada ne bi postojala ona geostrateška dimenzija: Da li zarad gasa Srbija odustaje od EU?

Mnogo toga je nepoznato. Kako će Srbija plaćati ruski gas, u rubljama ili dolarima? Moskva je već obustavila isporuke Poljskoj, Bugarskoj i Finskoj, koje su odbile da energent „Gaspromu” plaćaju u rubljama.

Da li su, i ako su, čime Rusi pretili Vučiću pošto prethodno nisu propustili priliku da mu daju do znanja da je daleko od statusa favorita? Zašto je Vučić propustio da kaže da je s Putinom razgovarao i o Kosovu, neugodnoj temi otkako je ruski predsednik napravio paralelu između nezavisnosti Kosova 2008. i samoproklamovanih nezavisnosti narodnih republika Donjeck i Lugansk na istoku Ukrajine?

Ne zna se ni kakav odgovor priprema EU. Prva varijanta, povoljnija, jeste da je Vučić nekako uspeo da isposluje da neće biti drastičnog kažnjavanja što odbija da se pridruži evropskim vrednostima. Možda slede neke simbolične mere jer bi bilo sasvim nelogično da Brisel bez reči pređe preko Vučićevog gasnopolitičkog svrstavanja uz zemlju koja je najomraženiji neprijatelj Zapada u ovom trenutku.

Druga varijanta, bez Vučićevog dogovora s Evropljanima, mogla bi da bude katastrofalna i da Srbiju košta mnogo više od jedne hladne zime. Otežavanje pristupa razvojnim fondovima, uvođenje viznog režima, povlačenje investitora, sankcije.

I dok Vučić igra svoj ruski rulet, vlast se svojski trudi da situaciju prikaže gotovo bez rizika, kamoli kao egzistencijalno kockanje. Čak se i postavljanje racionalnih pitanja naziva „histerijom”.

„Svi koji nam spočitavaju da ne uvodimo sankcije Rusiji zbog gasnog aranžmana, treba da ih je sramota. Mi ne uvodimo sankcije Rusiji iz principa”, javila se za reč i premijerka Ana Brnabić.

Može premijerka da priča o „nervozi, histeriji i frustraciji” onih koji postavljaju pitanja, ali njeno objašnjenje je najblaže rečeno smehotresno. Barem da se setila koliko je puta predsednik povezivao sankcije i energetsku zavisnost od Rusije. A ako je do principa, neka premijerka objasni zašto se Srbija priključuje sankcijama Belorusiji?

U neutoljenoj potrebi da svog šefa zaštiti po svaku cenu, premijerka daje samo autogolove. Da sam na Vučićevom mestu, odmah bi joj oduzeo titulu drvenog advokata.

Kaže još Brnabićeva da se Vučić izborio za cenu gasa deset puta nižu nego na svetskim tržištima. Žonglira brojkama koje nemaju nikakve veze sa stvarnošću. Ako je cena hiljadu kubika gasa sada 970 dolara, to bi značilo da je Srbija do sada gas nabavljala po manje od 100 dolara – što nema blage veze s istinom pošto je ta povlašćena cena bila dva i po puta viša. A i pitanje je da li će tokom zime biti 10-12 puta niža jer bi to značilo da će Evropa ruski gas plaćati 3.500 dolara.

Situacija je i dalje veoma rovita. Vučić se već sastao s poslanicom Evropskog parlamenta Violom fon Kramon. Od „zelene” Nemice čuo je ono što mu Zapad konstantno poručuje poslednjih nedelja.

„Nije dobro biti na strani Putina, odnosno na pogrešnoj strani istorije”, rekla je predsedniku fon Kramonova, podsećajući da je EU „i te kako zainteresovana za približavanje Srbije uniji, naravno, na Srbiji je da tako nešto odluči”. „Jasno dajemo do znanja da naši evropski partneri budu u skladu s našim evropskim merama, to znači da to podrazumeva i sankcije i o tome smo razgovarali”, dodala je.

Došao je i komesar za proširenje Oliver Varhelji, ali Vučiću je s njim bilo lakše jer gost potiče iz zemlje njegovog neliberalnog saborca Viktora Orbana.

Pritiskaju i Rusi. U Beograd moguće stiže šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, verovatno da bi preneo poslednje instrukcije i očekivanja Moskve. A njih je već definisao ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko pohvalom Srbiji što se principijelno ne pridružuje zapadnim sankcijama Rusiji: „Ova pozicija je čvrsta, nepokolebljiva i danas, govoreći, nema nikakvih osnova da se misli da je rukovodstvo Srbije može korigovati.”

Tri dana kasnije u Beograd bi trebalo da dođe i nemački kancelar Olaf Šolc. Možda ćemo posle toga preciznije saznati kolika je cena kubika politike na srpskom tržištu.